У Српској академији наука и уметности приредио је ових дана концерт са својом земљакињом, пијанисткињом Јованом Радовановић, која је на докторским студијама у Београду и доцент на Факултету у родном граду.
Програм су започели Глинкиним „Ноктурном“ исписаним на начин романсе, у романтичарској емфази, с речитим пијанима и великим градационим луковима, а закључили са две Брамсове мађарске игре – број 2 и 6, које је за виолончело и клавир аранжирао Карло Алфредо Пјати. Од 21 игре композитор је оркестрирао три и оне су у тој верзији стекле велику популарност.
Централно место на њиховом концерту припало је Бетовеновим делима: Варијацијама на Моцартову тему „Bei Männern welche Liebe fühlen “ из опере „Чаробна фрула“ из 1801. године, које су задржале непоновљиву чистоту стваралачке палете салцбуршког генија уз сасвим особен музички говор другог генија из Бона, што се посебно осетило у последној, седмој варијацији где је музичко ткиво изузетно згуснуто, чак и у пицикато потезима. Интензивирана је и клавирска деоница јер је и сам Бетовен био одличан пијаниста.
Врхунац концерта постигнут је у петој (и последњој) сонати у Де-дуру опус 102 из 1815, типичног дела позне Бетовенове продукције, које подсећа на својеврсну маштовито-чежњиву тонску поему, с наглим променама расположења и прелепим музичким мислима.
Најупечатљивији су били у средишњем лаганом ставу, са богатим ритмичким, динамичким и звучним контрастима, у слободном, рапсодичном облику.
Уз помоћ варијационог дела непосредно су нас увели у финални трећи став, који започиње фугом, а затим, у живахној звучној игри подсетили на какву тренутну слободну импровизацију, мада је текст изузетно сложен, али је мајсторство крагујевачких инструменталиста тако велико да се добио утисак лаког поигравања.
А то је могуће само код великих уметника, којима се сигурно придружује и Филип Томић са својом пијанистичком сарадницом, постижући и перфекцију и племенитост тона.
Гордана Крајачић
