ОБЈАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА МИЛЕНЕ КУЛИЋ ПОСВЕЋЕНА ДЕЛУ СЛОБОДАНА СЕЛЕНИЋА Поетика драме и ангажман

Књига је објављена у оквиру великог јубилеја „Два века Матице српске“, а њено штампање омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Рецензенти књиге су проф. емерита др Љиљана Пешикан-Љуштановић, проф. др Горана Раичевић, дописни члан САНУ, проф. др Ксенија Радуловић и проф. др Бошко Сувајџић.

Реч је о првој монографији у којој је теоријско-критичка мисао Слободана Селенића о драми и позоришту целовито и системски истражена. Иако је Селенићево књижевно дело до сада најчешће проучавано у оквиру његовог прозног и драмског опуса, његови теоријски текстови о драмској уметности, антологичарски рад и позоришна критика нису били обухваћени јединственом монографском анализом. По речима проф. емерите др Љиљане Пешикан Љуштановић, „Милена Кулић даје властити значајни и иновативни научни увид у све елементе потребне за целовито и комплексно сагледавање теоријског и антологичарског рада Слободана Селенића у домену драме, а разматра и његову позоришну критику, у оној мери у којој се у њој рефлектује ауторова теоријска мисао о драми и позоришту”. 

Селенић припада кругу аутора чији се значај не исцрпљује у једној области стваралаштва

Како се истиче у уводном слову монографије, Слободан Селенић припада кругу аутора чији се значај не исцрпљује у једној области стваралаштва. Као писац, професор, теоретичар драме, антологичар и позоришни критичар, оставио је дубок траг у проучавању и разумевању савремене драмске уметности. Његови увиди у структуру драмске форме, природу ангажмана, однос текста и сцене и развој модерне драме и данас представљају драгоцено полазиште за нова тумачења књижевности и позоришта.  У том светлу монографија Милене Кулић показује на који начин Селенић тумачи појаве модерне драме, како разуме однос драмског текста и позоришне представе и у којој мери његови теоријски и критички радови представљају важан део развоја српске театрологије. 

Посебна пажња посвећена је и унутрашњим везама између његовог теоријског, критичарског, антологичарског и драматуршког рада, као и његовом разумевању ангажоване драме. Другим речима, значај ове монографије огледа се у томе што попуњава уочљиву празнину у досадашњим истраживањима Селенићевог дела, истовремено осветљавајући његов допринос српској теорији драме, позоришној критици и театрологији. Коначно, како истиче проф. др Бошко Сувајџић, смисао ове монографије  управо је у њеном обухватном приступу: „У монографији су сјајно осветљени бриљантан теориски ум, критичарско перо и уметнички сензибилитет Слободана Селенића”…