Даница Грубачки остварила је запажене улоге у представама “На Дрини ћуприја” Кокана Младеновића (СНП) и “Тартиф” Игора Вука Торбице (СНП/ Народно позориште Сомбор), а нешто своје направила је монодрамом, “моноданом”, како је још зове, “Ово није државни посао”, мастер–радом на Академији уметности у Новом Саду. Питања углавном долазе одатле.
Како је бити млада глумица, данас, овде?
У свом професионалном животу сам имала среће, или сам се за њу и борила. Мој најтежи задатак као младе глумице јесте да се изборим с предрасудама на рачун, прво својих година, својих ставова, свог изгледа, па, зашто да не кажем и пола. Врло је лако добити етикету, за које све мање марим, али знам да ће оне утицати на моју каријеру у будућности. Ипак, можда је једна од најважнијих ствари које сам научила радећи представу “о себи”, да не треба толико озбиљно схватати себе, па макар скидали оклопе иза којих се кријемо годинама.
Зашто сте баш изабрали тај позив, шта вам је у њему најбоље, а шта најгоре?
Не знам зашто сам глумица. Пожелела сам то у петом разреду основне, али сам пожелела да будем и кошаркашица, па је ово ваљда превагнуло. То је мој пут, али не мислим да бих била несрећна да сам се бавила нечим другим, има толико занимљивих професија и начина да се буде на доброј страни историје и “користан”. Користим израз из представе, пошто сама стално инсистирам да будем "корисна", да читам, тренирам, гледам серије, информишем се... Ако радим на себи, онда ћу бити боља и за друштво.
Најлепши су процеси, дружење, упознавање света кроз литературу и људске односе. Најгоре сујете, малограђанштина и зло. А то не мора да важи само за позориште.
Од свих идентитета које помињете и у представи “Ово није државни посао” (родни, професионални, друштвени, политички), које би одабрали као кључне?
Не бих се одлучивала за један од њих. Све су то чиниоци који ме дефинишу.
Шта је следеће?
То не могу сада да знам. Запослена сам у институцији, тако да верујем да ће то бити први чинилац који одређује избор пројеката у којима ћу учествовати. Волела бих да имам мању трему пред играње монодраме. Да се мењам.
Како се човек/ жена мења?
Мене су прошле године променили професионални успеси, заљубљивање, једно ново пријатељство и психотерапија. Најважније од свег је, верујем, загледати се у себе, и када нам неко укаже на наше мане, или их сами постанемо свесни, да се заиста потрудимо да их буде све мање, а не да навијамо да и нашој околини буде лоше, да бисмо сами себи деловали лепше и налазили алиби за нереакцију. Углавном не можемо да контролишемо шта ће нсм проћи кроз главу, каква мисао или цинизам, или оно што кажемо или урадимо јесте ствар нашег избора, а ја о томе говорим.
Игор Бурић
