На изложби су заступљени радови уметника који се у својим стваралачким праксама доследно и дугорочно посвећују односу између човека и природе, дајући уметнички коментар и одговор на једну од најактуелнијих тема савременог друштва – екологије, климатских и друштвених промена и очувања животне средине.
На актуелној изложби у МСУВ представиљате се радовима из серије „Аптив синдром”, настале током прошле године. Да ли је идеја за ове радове постојала и раније или су се изродили из разговора са кустосима, а поводом предстојеће изложбе?
–Рад је произашао из претходних бављења темама продукције дигиталног, облицима експлоатације не само људи, већ и природе, али и повезаним односима моћи, које сам започео радом у Аустрији. На изложби је први пут изложен мањи део новог рада који се и даље формира у целости. Он се састоји од девет таписерија, видео рада, цртежа и принтова. У време и кратко након короне, било је више случајева побуне радница и радника због екстремно лоших услова рада, поготово на југу Србије, где су смештене две веће фабрике за производњу електричних инсталација за најсавременије аутомобиле водећих глобалних произвођача. Обе фабрике су изграђене у „зеленој зони“ где је некада била планирана продаја и дистрибуција биолошке хране. Тај контраст између природе и фордистичке фабрике дигиталног света у коме живимо је такође један од специфичности самог случаја. Разговори са доктором који је артикулисао проблем и повезао експлоатацију женског тела са конкретним радним условима језиком медицине, али пре свега разговори са радницама које су покренуле промене кроз отпор, давање отказа и излазак у јавност, формирале су рад који је настајао следећих месеци. Материјалност, боје и формати које чине рад, као и њихови појединачни називи, рефлектују радни процес. Израда самих таписерија је кренула као експеримент и проба рада са жицама које свакодневно мотају у фабрикама. Захваљујући и великом искуству и знању ткаља из „Атељеа 61“ из Новог Сада, ове жице су вишемесечним радом претворене у таписерије.
Када говоримо о односу човека и екологије/климатских промена углавном су на тапету загађење ваздуха, ауто индустрија, рударење, итд. Са друге стране ви се бавите “дигиталним капитализмом” који је можда и помало ван фокуса када говоримо о главним загађивачима.
– Теме екологије и климатских промена у ери антропоцена су неодвојиви део капиталоцена, тако да су питања експлоатације природних и људских ресурса, нераздвојни део и данашњег облика капитализма. Његова продукција и трансформације које се свакодневно дешавају су поље у којем делујем. Рапидан развој дигиталне технологије као главног покретача актуелних социјално-политичких промена на глобалном нивоу је и даље у фокусу. Те промене, у комбинацији са специфичностима још увек незавршеног транзиционог процеса пост-социјалистичких земаља кроз либерализацију тржишта, национализам, аутократију, укидање радничких права, јачање класног друштва и патријархата су управо садржани у раду „Аптив синдром“. Он је овде као case study који прави видљивим релације између друштва, природе, економије и политике, али и веза између земаља центра и периферије, продукције и конзумације, експлоатације и профита, одрживе и неодрживе продукције, средње и радничке класе, „мушке“ и „женске“ поделе рада, дигиталног и аналогног, аутоматизованог и мануелног рада.
Ако се окренемо ширем контексту, како доживљавате сам назив изложбе, односно однос друштвених и климатских промена?
- Пре више од десетак година је на глобалном северу почело етаблирање инклузивнијих, интердисциплинарнијих и интерсекционалнијх дискурса о “Новој ери”, која се дешава кроз рапидну трансформацију друштва проузроковану великим технолошким и незаустављивим климатским променама, први пут. Уметност је ту одиграла, и још увек игра, битну улогу. Прве веће политичке реакције су уследиле неколико година касније. Иако спрега друштвених и природних промена има дугу историју и јако је широка тема, фокус на овај историјски тренутак на нашем подручју ми се чини посебно интересантним. Специфичан микс историјског наслеђа и искуства социјалистичке Југославије, друштвено-економске транзиције и данашњег глобалног капитализма који је и сам у великој транзицији, отвара могућност за постављање глобално релевантних питања. Та комплексност која је у свакодневном животу јако напорна и обесхрабрујућа, ипак ствара јединствен простор за рефлексију и прецизније разумевање садашњости.
Никола Марковић
