Вукосављевић је приметио да Историјски музеј обавља значајан посао и изржио уверење да ће успети да међу репрезентативним зградама у Београду одаберу и оспособе неку за потребе поменуте устамове културе и поменуо као једну од потенцијалних зграду Железничке станице и жељу да цео тај комлекс претворе у музеј.
Министар је оценио да мултимедијална изложба “Ђорђе Станојевић - човек који је осветлио Србију” у години обележеавања 160. годишњице од рођења славног научника осветљава заборављену личност српске науке и културе.
Уз подсећање да су у другој половини 19. века “малом Србијом ходали велики људи”, Вукосављевић је истакао да је Станојевић у време највећег процвата физике и откривања многих тајни природе, време великог подвижништва у науци, био један од оних великана који су били свесни неопходности укупног развоја земље и својим делом доприносили томе.
На изложби је представљен највећи део заоставштине познатог физичара, астронома и ректора Универзитета у Београду, пионира електрификације и индустријализације Србије, великог добротвора и задужбинара, аутора првих научних радова из астрофизике и најстарије сачуване фотографије у боји код Срба – “Циганче са виолином” из 1907. године, чијим залагањем је Београд 1893. добио термоелектрану, само 12 година после изградње прве у свету и тако постао једна од првих престоница које су имале електричне трамваје и осветљење.
Ђорђе Ђока Станојевић се испред и изнад свега старао о електрификацији Србије. Он је аутор електрана широм Србије, почев од оне прве на Ђетињи код Ужица, на чијем откривању су била оба Обреновића (Милан и Александар), а заједно са својим завичајцем Николом Пашићем (Станојевић је био из Неготина, а Пашић из Зајечара) допринео је да се доносиоци одлука у београдској општини за определе за електрицитет, а не за гасно осветљење што је заступао велики хемичар Марко Леко, пун неповерења према новини - електроцитету, каже музејски саветник Небојша Дамњановић.
Он је рекао да је Станојевић поред фотографије “Циганче са виолином” оставио и “репрезентативни албум лепе Србије”, с фотографијама манастира, новосолобођених градова.
Такође је додао да је деловао увек у корист свог отечства сведочи да се бавио и проблемом замрзавања хране у време Царинског рата са Аустријом, у најтеже време Првог светског рата био је ректор универзитета и у емиграцији у Паризу и Лондону чинио много на томе да популарише своју земљу, покаже последице аустроугарског бомбардовања Београдског унивезитета да скрене пажњу на страдање културних вредности у Србији.
Припадао је правој друштвеној елити тога доба, као прави ангажаовани интелектуалац, са особеним даром да популарише оно за шта се залагао, предлагао јефтине, а ваљане пројекте за сељачке куће. Био је свестан где живи, испричао је Дамњановић, који ће водити посетиоце кроз изложбу сваке среде.
Ауторка изложбе Штефица Радмановић и директорка Историјског музеја Србије др Душица Бојић указале су на значај Станојевићевог дела и скренуле пажњу на његов легат који чува Историјски музеј Србије, стваран од првог поклона добијеним од породице 1969. до последњег откупљеног предмета 2000. године.
Поставка обухвата личне предмете Ђорђа Станојевића, архивску грађу, његове фотографије људи, предела, градова и грађевина, позитиве и негативе Сунца урађене на стаклу.
Кроз реконструкцију радног кабинета професора Станојевића, публика ће моћи да доживи амбијент и осети атмосферу у којој је стварао, да сазна о његовом пријатељству и сарадњи са Николом Теслом, као и да се упозна са преписком између краљице Наталије Обреновић и његове супруге Стане Богићевић, некадашње дворске даме.
Посебну атрактивност поставци дају специјално креиране пројекције, светлосне и волуметријске инсталације аутора Борјана Побрића, које на савремен начин дочаравају значај Станојевићевог рада за динамичан привредни раст и еманципацију српског друштва крајем 19. и почетком 20. века.
