Биће то истовремено и прилика за прву промоцију његове управо завршене фотомонографије „Оком камере у срцу природе”, у којој је укоричио безмало 700 врхунских фотографија које воде читаоце кроз фасцинантан свет флоре и фауне Војводине, али им открива и природна блага и биолошку разноликост региона, све до предела Африке, Канаде и Казахстана. Кроз 45 поглавља, односно тематских оквира оивичених серијама фотографија и кратким пропратним текстовима, „Оком камере...” представља избалансиран спој документарне грађе и ауторовог односа према природи.
– Стотине, чак хиљаде свитања дочекао сам дружећи се са животињама, гледајући их кроз објектив – открива Раша Перин. – Тај осећај раног јутра, росе, цвркута птица, топлог сунчевог зрака, чудесног светла а посебно колорита идеалног за одличну и квалитетну фотографију је неописив. Врхунска фотографија има једну реч која је увек присутна. А то је реч „али“. Управо то „али“ те вуче и тера у потрагу за још бољом фотографијом и ту границе квалитета нема. Само упорност је резултат успеха, па је тако моје провођење времена у природи са фотоапаратом у руци и моја највреднија награда коју приказујем у овој фотомонографији.
Правећи избор из тридесетак хиљада фотографија насталих у новом миленијуму, Перин је акценат ставио не само на њихов уметнички, визуелни апскет, него и на композициону заокруженост, као и на контекст, на причу коју одабрана фотографија мора да исприповеда. И то причу коју сваки посматрач може да доживи на свој начин, у зависности од властитог интересовања и визуелне културе, задржавајући се на нестварном споју човека и природе, документарној релевантности или једноставно лепоти непоновљивог тренутка ухваћеног „Оком камере”...
Како у рецензији фотомонографије „Оком камере у срцу природе” наводи проф. Сребра Живковић, композицијом и садржајем својих фотографија Радомир Перин приказује заиста аутентичне сегменте живота различитих биљних и животињских врста. „Поједине целине посебно плене, као што су призори из живота јеленске дивљачи, где приказују, између осталог, и епску борбу јелена ради исконске потребе за продужењем врсте. Или феномен познат као Цветање Тисе, приказан с једне стране на крајње професионалан начин, док је с друге стране тај чин љубави, последњег лета и смрти по много чему јединственог инсекта који живи само један дан, приказан и на крајње људски и емотиван начин”.
Јер, животиње су најзахтевнији модели. Оне не позирају, нити се могу намештати, враћати, смештати унутар жељене позадине, већ се фотограф мора њима прилагођавати, мора се стапати са околином, бити стрпљив до крајњих граница и чекати сатима управо да би поменути непоновљиви тренутак остао забележен. Стога и не чуди што из већине ових фотографија извире лиричност, носталгија, чак заводљива меланхолија... Зато упечатљиви радови Радомира Перина и нису само тек оку угодни документаристички приказ, него и уметнички надахнуто аутентично сведочанство о једном времену, простору и његовим становницима.
Историчар уметности Жељко Марциуш својевремено је констатовао да нису тачне теорије о крају фотографије, које су повремено појављују још од гашења легендарног часописа „Лифе” 1972. године, или оне о неминовној смрти репортажне фотографије с појавом телевизијско-документарних емисија типа „Опстанак”, па све до данас, када су такве теорије инспирисане експлозијом медијске виртуализације: „Баш супротно, дигитална слика није угасила фотографску слику, и још од осамдесетих година прошлог века осећа се својеврстан ревивал у интерпретацији збиље фотографијом, темељен, условно речено, на традицији модернизма”. Управо на трагу те констатације, не само поменуто оживљавање, него и сад већ потпуна инкорпорације фотографије у свет уметности, без остатка се осећају у књизи Радомира Раше Перина „Оком камере у срцу природе”...
М. Стајић
