У разговору са секретаром МОНС-а Миланом Радуловићем родила се идеја да делове музичких инструмената, који више нису у употреби, ’рециклирам’ кроз вајарска решења, каже Миша Цветичанин за „Дневник” и додаје да је и раније нешто радио на музичке теме, па су тако, рецимо, настали туба са надуваном гумом или велики контрабас са лејзи-бегом, али ова нова серија скулптура носи посебну причу. Захваљујући Музичкој школи „Исидор Бајић“, сарадницима МОНС-а и музичарима који су били вољни да нашу замисао подрже, добио сам на располагање мноштво старих батића, чивија, жица, кобилица... све до делова дувачких инструмената. И ставио сам их у неку другу конотацију, временску, просторну, спајао их са другим елементима и покушавао да им дам ново виђење. Не искључиво звучно, већ сада више ликовно, каже наш познати уметник.
Цветичанин је рођен 1948. у Новом Саду. Вајарство је дипломирао на Академији уметности у Новом Саду. Годинама је сарађивао са легендом југословенског вајарства Јованом Солдатовићем, на бројним споменицима и склуптурама. Излагао је на низу групних и самосталних изложби, не само у земљи већ и у Немачкој и Мађарској. Оснивач је ВИВ АРТ-а, уметничке радионице, која се бавила дизајном ентеријера и просторним инсталацијама од метала и стакла, а за свој рад добио је и Златни кључ за дизајн ентеријера, коју додељује Београдски сајам.
После дуже паузе, изложбом „Деконструкција звука“ Цветичанин се заправо враћа склуптури.
Надам се да ћемо обезбедити и неке веће компоненте, које би онда заживеле као просторне инсталације, на пример у кругу новог здања Музичке школе. Инспирације у сваком случају не фали. Иначе, циљ нам је да свака од ових склуптурица из „Деконструкције“ има свој даљи пут и живот, па ће тако неке од њих, рецимо, понети својим кућама уметници који буду наступили на предстојећим Новосадским музичким свечаностима, као успомену на Номус и Нови Сад, поручио је Цветичанин.
М. Стајић
