Етници се у српском језику граде на два начина, у зависности да ли је топоним јужно или северно од Саве и Дунава. Занимљив пример је да житеља Панчева називамо ПАНЧЕВАЦ (Панчевка), а становника Краљева, које има исти број слова и слогова – КРАЉЕВЧАНИН (Краљевчанка).
У нашем језику важи и „правило изузетака” – да становнике неког места или краја зовемо онако како то они желе, а не како то граматика или правопис налажу. Тако је, нпр. код етника Ниша: књижевни облици Нишевљанин и Нишевљанка су се повуки испред Нишлија и Нишлијка.
Становници Ваљева се љуте кад их називате Ваљевчанима, они су искључиво Ваљевци и Ваљевке. Становници Смедерева су Смедеревци и Смедеревке, а не Смедеревљани.
Људи који живе у Бору су Борани и Боранке, а не Борци, а у Љигу живе Љижани. Становници Пожеге су Пожежани и Пожежанке. У Приштини не живи Приштинац и Приштинка већ Приштевац и Приштевка.
Срби с Косова се љуте кад их у осталим крајевима Србије називају Косоварима и Косоваркама, јер су они Косовци и Косовке. Косовар је албански облик који се у нашем народу сматра погрдним.
Наш одани читалац из Црвенке желео је да зна како се називају мештани места Ба (насеља у Србији у општини Љиг). Најбоље је рећи „становници села Ба”, док их неки зову и Башани.
Конфузију праве становници области, села и градова који имају два или три члана у свом називу. О томе следеће суботе...
Наташа Мирковић
