Њен роман “Могу ли да живим на твом лицу”, у издању Савеза феминистичких организација „Реконекција“, представљен је недавно у Музеју савремене уметности Војводине, као један од пратећих програма међународне колективне изложбе “Феминистичка авангарда 70-их. Радови из Вербунд колекције, Беч”, реализоване у оквиру програмског лука “Хероине” пројекта Нови Сад - Европска престоница културе 2022”. Истражујући специфично женско искуство, женске рутине, тело и сексуалност кроз моделе њиховог уметничког посредовања, те наглашавајући питање позиције уметнице у самом простору уметности, ауторка у овој књизи показује како је могуће кроз уметничку праксу уздрмати постојећи друштвени симболички поредак.
Каталин Ладик је објавила 20 самосталних збирки поезије и један роман. Своје изложбе, перформансе, хепенинге, музичке перформансе и концерте реализовала је у оквиру најзначајнијих институција савремене културе домаће и међународне сцене, као што су: Академие дер Билденден Кünste Wien„Aspekte– Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Бос?+Бос? група), Van Gogh Museum Амстердам „Vizuele poëzie”, и других, а тренутно се њен рад представља на свим значајним европским изложбама. Њену уметничку личност сврставају у ред већ готово митских личности авангарди на читавом централноевропском простору. За свој уметнички рад добила је Национално признање за врхунски допринос култури Републике Србије 2009, као и Награду за мир и уметничку храброст Lennon Ono Grant for Peace 2016.
Шта нам доноси књига „Могу ли да живим на твом лицу“ с поднасловом ’романсирана животна прича’. Шта сте одлучили да откријете читаоцима ново о себи?
– У досада објављеним самосталним збиркама поезије на мађарском језику, а било их је 17, и у четири на српском и хрватском језику, нисам писала искључиво о себи, него и о времену и околини у којој живим. У мојој поезији време и место је трансцендентално. Сматрам да поезија треба да буде ванвременска и важећа за многа културна и географска подручја. Међутим, неке мисли и идеје код мене траже другу форму и драматургију. Тако сам за књигу „Могу ли да живим на твом лицу“ одабрала форму романсиране животне приче. То је заправо поетска проза документарног карактера, која се меша са фиктивном аутобиографском причом. Морам са захвалношћу да нагласим изузетан и квалитетан превод са мађарског на српски језик Арпада Вицка. Многи визуелни радови, фотографије и документи подржавају и правдају истинитост приче, која због апсурдности делује нестварно.
Ваше име везујемо за настанак неоавангарде као облика уметничког и последично друштвеног и политичког деловања. У Новом Саду центар окупљања експерименталне уметничке и културне сцене била је Трибина младих?
– Почетком шездесетих година прошлог века имала сам двадесет и тада сам почела да пишем поезију. Паралелно са поезијом почела сам да тражим свој стил и форму изражавања и у другим уметничким областима. Слободан и креативан дух Трибине младих у Новом Саду где су биле редакције „Поља”, па мађарског часописа Сyмпосион, и других културних и филмских редакција, био је од значајног утицаја не само на мене него и на моје савременике у целој тадашњој Југославији. На том простору остварили су се многи уметнички радови, перформанси, хепенинзи, изложбе, сусрети и разговори.
Сматрају вас зачетницом перформанса. Како се на перформанс гледало некада? Како су то људи прихватали ’70-их година?
– Перформанс, хепенинг, концептуална уметност и друге нове уметничке праксе прихваћене су без већих проблема, јер је званична културна политика њих сматрала као маргинална а не значајна и меродавна културна делатност.
Колико је узбудљиво било бити део те прогресивне уметничке сцене тих 70-их година прошлог века?
– Да, било је узбудљиво са извесном дозом ризика. И ја сам била међу онима, који су повремено прекорачили друштвено моралне и политички дозвољене границе.
Како доживљавате данас уметност коју доносе млади? Колико су се и да ли су се поруке промениле у односу на ваше генерације?
– Са узбуђењем пратим уметност младих. Оно што и њих карактерише као моју генерацију је питање да ли да се уклопе у неки светски тренд уметничке форме и праксе или да пронађу и истрају у томе да стварати у свом аутентичном стилу.
Шта мислите које су њихове посебности а које мане?
– Посебност младих је њихов нови сензибилитет, већи избор и употреба нових медија. А њихове мане су исте као и наше што су биле. И време ће делимично и њих прегазити баш као и многе од нас.
Из ваше перспективе, као жене која се залагала за бољи положај жена у друштву, шта мислите, колико смо напредовале?
– Сећам се моје мајке и баке и, нажалост, не видим велику разлику између њихових живота, мог живота и живота садашњих младих жена. Превише су оптерећене жене које желе и породицу и каријеру. Због тога су жене садашњем друштву често пред избором: породица или професионална каријера.
У интервјуима истичете да се на почетку нисте проналазили у феминистичким теоријама него сте своју борбу за женска права, започели кроз своје мале побуне. То је заправо и кључ?
– Тако је. Прихватила сам традиционални положај жене у породици и успешно сам се прилагођавала томе. Али кад је притисак од стране мужа, радног места и друштва био превелик и неиздржив за мене, тада сам се побунила и радикално реаговала. Кажу да сам била храбра, али ја сматрам да је то увек био само бег унапред.
У својој биографији назначавате да еротика ослобађа – да је ’контроверзни’ перформанс у Атељеу 212 када сте се заправо само разголитили, уствари била борба са конзервативизмом, страхом и стидом. Да ли је женско голо и даље табу?
– Женско голо тело није више табу него је роба.
Шездесетих су жене почеле да пишу поезију у мушком роду, то су андрогинске песме. Шта вас је инспирисало ту посебно да се и ви опробате?
– Многе жене су већ и раније писале под мушким именом или у мушком роду или компоновале музику под именом свог мужа. То је у прошлим вековима било оправдано због околности и традиције које су тада владале у друштву. Међутим, ја сам због стваралачке и психолошке знатижеље писала о андрогину и сматрала себе андрогинским бићем.
Која жена је вама била узор као младој жени, а кога сматрате хероином 21. века?
– Свака жена је у прошлости узор по нечему и неминовна жртва. Будуће хероине и жртве су оне које се одлучују да роде децу у овом веку.
Г. Г.
