Књига Данила Вуксановића поуздан водич у џунгли изложби

НОВИ САД: На крају 2019. године све истакнутији издавач Културни центар Новог Сада објавио је занимљиву и вредну књигу Данила Вуксановића „Дијафрагменти. Ликовна хроника 2001 – 2018”.
i
Фото: Ilustracija

Реч је о једном од најважнијих млађих новосадских стваралаца, крупној појави не само на војвођанској ликовној сцени. Из угледне породице (син академика Мира Вуксановића) Данило (Сомбор, 1973) ликовни је уметник, виши конзерватор-рестуратор у Галерији Матице српске, вешт говорник о старој и новој српској уметности, запажен у ТВ емисијама и једини ликовни критичар од формата који се у Новом Саду појавио после Саве Степанова.

Поднаслов књиге „ДијаФрагменти” је „Ликовна хроника 2001-2018”, међутим, она није заснована само на бележењу догађаја које је у нашој критици увео Павле Васић, истрајно пишући тридесетак година, већ на другој самобитности. Издање је инспиративно за историчара новије српске уметности, истраживаче апстракције, нових појава али и фигуративних видова уметности (и као уметник аутор се креће између та два пола, за које је Драган Јовановић Данилов написао да нису супротни већ да се допуњују). У равноправном споју традиције и авангарде ничу Вуксановићеве анализе, нимало ускостручне или писане досадним стилом многих критичара и лишене литерарне димензије.

Промишљајући дело сасвим младих, нових или експерименталних уметника, као и неких од најбољих београдских цртача старије генерације „ДијаФрагменти” су поуздан водич у yунгли изложби, појава, старих и нових естетика, идеја и визуелних решења на нараслој сцени Новог Сада и Војводине. Окосница књиге су кратки текстови, записи настали разним поводима али има дужих и студиозних. Основ тог универзума је слика, од које овај тумач полази као уметник и као критичар, пратећи њена даља рачвања ка, како сам каже, цртежу, графици, скулптури и фотографији. Писац је хроничар само у том смислу што се не поставља пристрасно ни уз једну појаву или личност, већ настоји да их разуме и просуди, у спектру од класичних медија до фотографије, отварајући ширу могућу проблематику.

На 328 страна ове књиге две ствари изузетно су решене. Насловна страна и дизајн књиге су ауторови, најпримеренији са фотографијом полеђине платна и блиндрама књизи ликовних критика. Професију у изумирању ликовног критичара Данило Вуксановић је не само одржао, већ и унапредио у нашој а вероватно и светској критици оригиналном формом коју је назвао „дија-логовање”. Као одјек Платонових и ренесансних дијалога успоставио је имагинарни говор о уметности у виду дијалога више уметника, тумача и посетилаца, у коме он фигурира наводно само као прислушкивач и записивач. Тиме је на нов начин, уводећи и хумор у дискурс, оживео ликовну критику, осветлевши феномене уметности са вишег нивоа и више истовремених позиција на вредносном хоризонту.

Дејан Ђорић

EUR/RSD 117.5133
Најновије вести