Проф. др Мило Ломпар је освојио исти број гласова (20) као Вукадиновић захваљујући гласу који му је дао Драшко Ређеп и који је у року доставила његова породица иако је он у међувремену преминуо и то је последње што је написао.
Ломпар је изразио захвалност и издавачу Православној речи из Новог Сада, чији је директор Зоран Гутовић, како каже, са искреним одушевљењем уложио напор и средства да објави ову књигу на репрезентативни начин.
“Драго ми је и због околности да је ово прва књига научне, критичке и књижевне есејистике која је добила ову награду, јер је тако одато признање истрајном раду бројних проучавалаца који унапређују наша знања о књижевној уметности као уметности најтананијих осећања и мисли: вечно заокупљених човековим местом у свету“.
Алек Вукадиновић није присуствовао данашњем проглашењу награде због болести, али у писаној изјави поручио је Меша Селимовић једна од највећих српских писаца од како постоји српска књижевност и да се осећа овенчан овим признањем.
Изражавао се питијски, гномски књижевно и филозофско преплитали су се у свакој његовој речи. Био је живи мудрац. После више књига приповедака, у српску књижевност су просто банули романи „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“. Књижевна ремек-дела која су прославила како писца, тако и српску књижевност. Та слава и даље траје и не назире јој се крај, рекао је он.
Вукадиновић је додао, „зато се сваки добитник ове награде, као и он, један од овогодишњих добитника, осећа овенчан овим признањем, као осијан“.
Вукадиновић је рођен 13. септембра 1938. године у Милованцу (општина Пећ).Школовао се у Београду, у коме стално живи од 1956. Од 1982. до 1984. био је председник Београдске секције писаца, а од 1985. до 2001. био је главни уредник часописа УКС „Relations“ (Serbian Literary Magazine). Организовао је у Удружењу књижевника Србије прве протестне вечери у одбрану инкриминисаних писаца.
Књига изабраних песама објављена му је у знаменитом „плавом колу“ СКЗ, а две књиге изабраних песама преведене су на енглески језик. Заступљен је у већем броју међународних енциклопедија и лексикона.
Миро Ломпар рођен у Београд, 19. април 1962, је српски историчар књижевности, професор Српске књижевности 18. и 19. века и Културне историје Срба на Филолошком факултету и професор Историје српске културе на Православном богословском факултету у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског.
Објавио је четири монографије о делу Милоша Црњанског, три монографије о Његошевом делу, монографију о делу Драгише Васића и о делу Николе Милошевића, књигу научних студија Полихисторска истраживања, две књиге књижевне есејистике као и полемичку расправу из културне политике Дух самопорицања, која је доживела - до сада - осам издања. Готово све његове књиге имају више издања.
Велики жири „Вечењих новости“ у коме је било 60 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара по броју гласова које је доделио на друго место је сврстао Весну Капор за књигу „Венац за оца“ ( 18 гласова) на треће Ненада Шапоњу с путописом „А Брисел се да преходати лако“ (10). На четвртом месту с 9 гласова је „Гибралтал“ Саше Јеленковића, а пето деле Александар Јовановић с „Стих и памћење“, Јелена Ленголд, „Одустајање“ и Драган Бошковић с „Аве Мариа“ који су сви освојили по осам поена.
