Овај глумац из Хрватске одиграо је Ричарда трећег одлично као и све свој улоге, како је већ навикао публику и у Новом Саду, а вечерас ће репризно заиграти у представи “Мој Шекспир” управо Никите Миливојевића.
Како бисте ви представили “Ричарда трећег” Позоришта “Гавела” из Загреба у којем играте насловну улогу ове Шекспирове драме?
Ми смо “Ричарда трећег” интонирали као политички трилер борбе за власт. Причали смо о томе да Ричард није најгори злочинац у историји, јер је и окружење у ком се креће злочиначко. Он није сам себе таквог створио. Кад зароните мало дубље у тај материјал, сви ликови око њега су злочинци или бар нису невини. Сви имају грехе за спрати, чак и женски ликови, краљица Маргарете која је убила Ричардовог најмлађег брата и оца... Крв је свима до лаката. Сви су они фигуре које се позиционирају у односу на власт, а не у односу на било какву мисао. Ричард је у том смислу маргиналац, условљен физичким деформитетом, мајком кој га је одбацила при самом рођењу. Да би се остварио, он то компензује жељом за влашћу. То је занимљиво проматрати и кроз данашњу перспективу светских владара. Не знамо да ли они владају зато што имају неку мисао или само зато што желе владати.
У позоришту у последње време владају јаке политичке конотације. Ви сте се определили за нешто суптилнији приступ?
Пуно размишљам о томе. У Хрватској и код вас јако се популаризовао политички театар који је врло директан, мало паролашки, ослоњен на ситуацију у којој људи живе. Нисам поборник тога зато што ми се чини да се на тај начин користе средства које користи политика, црква, а то је наметање једне идеологије. Мислим да је позориште простор у којем се сукобљавају разне идеологије да би сваком у публици отворили свест о другој страни. То значи сагледати један проблем из различитих углова ниво свести. Представе које су тренди раде управо супротно. То су представе које не траже публику, него навијаче. Људи иду гледати једног редитеља зато што навијају за њега, знају шта ће им он рећи и желе то. Ови други не иду баш због тога. То гради још дебље зидове и утврде.
У београдском Народном позоришту, могло се чути на Шекспир фестивалу, Шекспир је најизвођенији драмски писац, па се питамо зашто је то тако?
То ме весели. У Хрватској Шекспира заправо ретко играју. Мало се прибојавају тога на што наилазе. Препадну се речи с којима не знају тачно шта да раде. Онда се или намеће концепт или штрих, дописивање, да би извукли поруку коју желе пренети. Оно што је основна ствар у Шекспиру је да је толико богат да у сваку реплику можете уписати властити монолог. Он толико добро комуницира с нама и данас јер је сторителер. Ради то веома вешто и те његове приче садрже мноштво информација. Хамлета можете проматрати као политички комад о интелектуалцу који се бори против корупције, али и као драму о позоришту, као да је претеча Станиславског. На крају можете и да га видите као панкера који се против система бори поезијом, музиком. Страшно пуно слојева. Допушта нам да откривамо ствари испочетка и да га радимо константно. Волео бих да га радимо још чешће, али да га испоштујемо, да верујемо исписаним речима које значе, ођекују и данас као и у његово време.
Да ли је баш зато ваш “Ричард трећи” урађен по новом преводу (Енди Јелчић)?
Да, то је изузетно важно. Не зато што је бољи, савременији, него зато што је нов. Ми константно у промишљању позоришта и Шекспира морамо радити нове преводе. Базирамо се на преводима од пре 50 година. Дрштво се променило, језик се променио... Богатство се мери количином превода једног те истог, а не различитих дела. Тражили смо компромис између поетичности и разумљивости, конкретости, данашњег света, младих људи. Пуно смо радили на тексту. Пре читаће пробе годину смо радили на договорима са преводиоцем. То је заиста јдна од кључних ствари ове представе.
Познати сте као посвећен глумац у чијим улогама може да се ужива. Где и како проналазите инспирацију у том, понекад се чини, узалудном раду?
То је усађено у мене. Не мојом заслугом, више животним случајностима. Дубоко верујем у то што радим. Једна од инспирација ми је у томе што знам и што проучавам свој посао. То ми даје снагу и корен да се одупрем налетима ветра. Корени су довољно дубоко. Писци су за мене богови. У њима налазим многе одговоре. Увек испочетка их тражим и нађем. Друго, рад с младим људима, педагогија, гледати њих како откривају свет, занат, моћ тога што радимо, поново ми даје моћ и наду да има смисла истрајати. Квалитет ће ођекнути, бар у неколицини.
Када Шекспир каже да је цео свет позорница, како се вама са позорнице чини свет?
Чини се хаотичан. Чини се као да је искочио из зглоба. То је јако тешко и причати. Оно што је највећи проблем, зато је Шекспир и важан, јесте то што је реч постала небитна. Политичари дају обећања, лажу, изгубили смо струку, људи се без образовања баве нечим, и њихова реч је престала да вреди. Тако смо дошло до друштва које не верује речима. Шакспир управо говори о томе. Колико су битне. “Злочинци су од изврсне вештине уметности у душу тако погођени да су сместа јавно исповедили своја злодела”. То значи да Шекспир верује у реч, у театар, да је он моћно оружје и то је оно што је предивно код њега.
Ако је тако било некад, па и сад, да ли се онда икад ишта мења?
Свет функционише у балансу - ноћ/ дан, мржња/ љубав... Стално се говори о кризи, али тако је од памтивека. Позориште је противтежа свету. У том хаосу је битно да та противтежа постоји, јер ако њу изгубимо, онда је стврно крај.
Игор Бурић
