“Умотани Рајхстаг током две седмице обишло је пет милиона људи. А дуго смо веровали да тај наш рад уопште није могућ”, говорио је уметник рођен 1935. као Христо Владимиров Јавашев у Габрову, који је из Бугарске пребегао 1957. На идеју да умотају целу зграду он и његова супругa Жан-Клод Дено де Гилебон дошли су пре шест деценија, при томе сматрајући да би најбољу поруку послали умотавањем неког парламента или затвора. Ипак, реализација таквог подухвата није била једноставна, па су кренули од лакшегподухвата - галерије. Тако ће први њихов пројекат бити Кунстхале у Берну 1968. године. Осамдесетих година прошлог века, како је њихова репутација у међународном уметничком свету расла, реализовали су све амбициозније пројекте, па су тако, на пример, у заливу Бискејн у Мајамију једанаест острва окружили светлоружичастом полипропиленском тканином која је плутала. Парадоксално, Кристо никада није дозволио да спонзори финансирају његов рад, иако је број заинтересованих непрекидно растао, већ је све акције финансирао искључиво продајом цртежа који су претходили пројектима.
Међу најупечатљивијим пројектима Криста и Жан-Клод остају умотавање1985. најстаријег париског мост Пон Неф, уз дозволу тадашњег градоначелника Града светлости а потоњег француског председника Жака Ширака, затим инсталација “Плутајући стубови” на језеру Исео крај Милана, која се састојала од 100.000 квадратних метара жуте тканине, ношене модуларним системом докова сачињених од 226.000 коцки полиетилена, али ће ипак најпознатији њихов рад остати поменуто прекривање зграде немачког парламента тканином од алуминија шест година након пада Берлинског зида. “Била је то једна од најлепших ствари које сам видео. Стотине пењача верало се по фасади Рајхстага, полако подижући сребрну тканину. Није било машина, само људи који плешу неку врсту балета у ваздуху”, говорио је Кристо, који ће и након 2009. и смрти Жан-Клод наставити да потписује пројекте као заједничке.
У оквиру Балкан арта, Кристо је 1996. имао самосталну изложбу у Центру за визуелну култру „Златно око” у Новом Саду, којом су обухваћене одабране скице његових пројеката, да би четири године касније учествовао на Бијеналу „Релације” у Савременој галерији у Панчеву. У овом простору су 2001. Кристо и Жан-Клод приредили самосталну изложбу, а кустоскиња је била Светлана Младенов.
М. С.
