Ова драгоцена књига, „темељни показатељ самоуком, који је с њом у стању, без икаквог наставника, гитару од најпростијег елементарног почетка до највишег нивоа савладати“, захваљујући Музиколошком институту САНУ, академику др Димитрију Стефановићу и нарочито нашем чувеном гитаристи и педагогу др Урошу Дојчиновићу, као приређивачу, добила је транскрипцију на савремени језик и писмо, која је сада објављена заједно са комплетним оригиналним манускриптом.
Са рукописним издањем „Школе за гитар(у)” Георгија Милановића, који је за себе написао да је отоманско-босански капелмајстор, шира домаћа јавност се први пут могла упознати на тематској изложби „Српска музика кроз векове”, приређеној 1973. у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду. Нажалост, остала је непознаница како је овај манускрипт дошао до руку ауторке ове поставке, истакнутог музиколога Стане Ђурић Клајн (1908-1986). Осам година касније, званично ће га као „први уyбеник наших аутора” навести педагог Халид Ћеримагић у својој монографији „Гитара и гитаристи”, у којој је између осталог изнео и податак да је „Школу...” Милановић изворно штампао – у Новом Саду.
Поред захтевног задатка да преведе уyбеник на савремени српски језик, др Дојчиновић је у новом издању Школе истраживао и да ли је Георгије (Ђорђе) Милановић заиста једини аутор – с обзиром на то да су у манускрипту уочљиви различити рукописи – или је можда у цео подухват био укључен и његов отац, чувени Јосиф Шлезингер (1794-1870)? Подсетимо, овај Сомборац, чешки Јеврејин, био је ангажован прво као учитељ музике за децу Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша, да би недуго затим прешао у престони Крагујевац и од 1831. постао оснивач и „капелмајстор“ првог војног оркестра „Књажеско-србске банде“. Сличан ангажман имаће и по премештању престонице у Београд 1841.
Како наводи др Дојчиновић, Шлезингер је као вешт практичар и изузетно плодан музички стваралац, био зачетник српске грађанске музике. Његов опус обухвата сценску музику за осам позоришних дела, више од сто маршева и потпурија за различите оркестарске саставе, те већи број хармонизованих и обрађених песама, игара и других композиција, како из традиционалног народног и градског миљеа, тако и из пера страних аутора. Но, оно што је у контексту „Школе...” посебно занимљиво јесте чињеница да је Шлезингер владао различитим музичким инструментима, па тако и у тим временима нарочито популарном гитаром.
Од момента када се по први пут зачула у дому Обреновића, делимично се и Шлезингеровом заслугом учење свирања гитаре, као и певања песама уз њу, брзо ширило и међу становништвом осталих српских градова. Недостатак стручне музичке литературе прво је компензован њеним добављањем из пограничних аустријских средина и већих европских центара, да би се 1842. појавила „Школа...” коју потписује Георгије Милановић.
Цртеж Девојке с гитаром
На цртежу Девојке с гитаром, датом на почетку рукописа, инструмент је битно другачији од оног приказаног на графикону на 87. страни: наиме, док код прве гитаре врат и глава подсећају на стандардне моделе јефтинијих инструмената, у то време присутних на домаћем простору, други инструмент пак јасно указује на познавање врсних класичних инструмената, какве је око 1830. године правио у Бечу познати аустријски мајстор Јохан Георг Стауфер (1778-1853).
По записима музиколога Фрање Кухача, Шлезингеровог пријатеља и првог озбиљнијег биографа, Јосиф се још за време свог службовања у Новом Саду 1820. оженио ћерком бившег земунског рабина Јакоба Фриденберга. У том браку родила су се два сина и ћерка, а најстарији потомак, Адолф Шлезингер, рођен 1821, покрстиће се две деценије касније и биће у служби Кнежевине Србије као (Георгије) Ђорђе Ш. Милановић.
По свему судећи, деца Јосифа Шлезингера, па тако и Адолф/Ђорђе, одрастала су с музиком: „Гјоргје Милановић у Београду, син Шлезингеров (који си је име промјенуо, прихватив на православну вјеру), издаде штампом ’Србске народне игре’, сабране од пука и удешене (врло сиромашки) за фортепиано“. Не зна се да ли су Шлезингерови у свом дому у Шапцу, а касније у Крагујевцу и Београду, имали клавир, но извесно је да се међу инструментима, којима се служио сам Јосиф, налазила и гитара. Стога је природно очекивати и од сина Адолфа, касније прекрштеног Ђорђа, свирање и добро познавање тог инструмента. Тек, обојица се тиме одлично уклапају у коауторе „Школе за гитар(у)”, констатује др Дојчиновић.
„После свих обављених истраживања, учешће Јосифа Шлезингера се не би могло довести у питање. Његов препознатљив рукопис је евидентан, те је заправо дискутабилна само сарадња Ђорђа Милановића на овом пројекту. Он се не искључује као коаутор уз свог оца, мада је могуће да заправо и није имао никаквог удела у стварању овог рукописа, осим позајмљеног псеудонима. С друге стране, такође је могуће и то да се Ђорђе Милановић лично опробао на састављању ове методе, али уз свесрдну очеву помоћ”, закључује др Урош Дојчиновић, уз напомену да после свих истраживања ипак остајемо без јасне представе како је и којим поводом настала прва српска „Школа за гитар(у)”...
М. Стајић
