Венцел: Уметници су јако солидарни и креативни у овом тренутку

НОВИ САД: Сва позоришта су тренутно празна, ништа се не догађа ни увече на сценама, нити преко дана у пробним салама.
v
Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

Глумци, играчи и певачи су код куће, и некако покушавају да одрже континуитет у свом раду, и ентузијазам, придружујући се апелима, заједничким онлајн акцијама, иницијативама... И у Новосадском позоришту / Ујвидеки синхаз, нема уобичајеног распореда, већ се, као и у осталим театрима, рад свео на минимум, односно оно што се може урадити, а не оно што се желело, планирало и најављивало у овој сезони.

Новосадско позориште је још пре увођења ванредних мера донело план рада у оквирима ванредних околности. У првом реду смо прекинули сваки рад у позоришту, који би се односио на сарадњу, копродукцију или извођење представе у седишту, односно ван нашег седишта, каже у интервјуу за наш лист директор овог театра Валентин Венцел.

Како подсећа, отказали су рад на представи „Носорог“ у режији Никите Миливојевића.

Отказали смо премијеру „Сељачке опере“ у Сегедину, онда смо увели дежурства, установили тај начин рада, који се одвија тако да из сваког одељења, из технике, секретаријата, рачуноводства, из правне службе, заправо по један човек, увек буде присутан у позоришту од 8 до 12 сати, односно договорили смо се шта је то што се може под овим околностима уопште радити, наводи наш саговорник.

Неке административно - правне обавезе се обављају онлајн, а неке друге не могу, те је потребно и физичко присуство на радном месту, напомиње Венцел, и додаје, с обзиром да је, прешавши границу на дан увођења ванедних мера, био у карантину, да су била пренета и нека директорска овлашћења на шефа правне службе и на руководиоца финансијске службе.

Како ће тећи крај сезоне, па и почетак наредне?

Ми, једноставно, размишљамо на следећи начин, да оног тренутка када се колико - толико нормализује овде живот, и оног тренутка када будемо имали право на рад, ја то тако називам, да ћемо наставити, у овом тренутку изгледа да ћемо с оним пројектима наставити, у које је уложен већ велики рад и новац. То би требало да буде, под један, „Носорог“ у режији Никите Миливојевића. Ми ћемо наставити с тим пројектом, а кад буде зготовљен, онда ћемо, било то у лето, у јуну или јулу месецу, направити затворену премијеру и наставити с радом тамо где је рад застао.

Познато је да је зрењанински фестивал одложен. Само подсећам публику да се ове године седамдесети пут одржава, значи велика јубиларна облетница, коју ми мислимо да одржимо у току ове године. Сад, да ли ће ту постојати околности и пре свега финансијски услови, то је сад друго питање. Ми смо се цело време понашали и односили према овој фестивалској обавези као да ће то да буде. Е, сад, да ли ће бити, наравно то у најмању руку зависи од нас. Али, ми се некако припремамо, радимо оно што можемо, у неком онлајн облику. Све што можемо, ми то радимо. О некој физичкој остварености, да ли ће се ту ишта моћи урадити, то је сад већ једно дуго питање.

С обзиром да сте и преседник Заједнице професионалних позоришта Војводине, можете ли рећи каква је ситуација у другим позориштима? Како су се она снашла ових дана?

Ја сам у свакодневном контакту не само са члановима Председништва, него и са колегама директорима професионалних позоришта у Војводини. Наравно, и наша публика види да су ту увелико онлајн програми, репертоари. То су мали продукти, мале форме, монодраме, дуодраме, литература, укључивање у разне едукативне програме. Мање - више су то појединачне, индивидуалне иницијативе, које су обједињене на нивоу институције. Види се да Сомбор изузетно добро ради, Суботица такође, сви суботички театри, мислим на Народно позориште и њихове три драме, па Костолањи је ту. Дакле, види се да су уметници пуни својих индивидуалних иницијатива и оне су обједињене, подржане од стране институције која функционише у датим градовима.

Наравно, ми смо свесни тога да овај начин посредног стваралаштва задире у суштину позоришне уметности, а то је та непосредност између уметничког продукта и гледаоца. Сад ова ситуација заправо ту непосредност нарушава. Ми колико можемо, толико чинимо са нашим неким допиносом, да наши људи, што је могуће више, некако лакше поднесу ове животне околности под којима су приморани сада да живе. Ево, ми са нашом уметношћу покушавамо да дамо неки лек у облику наше позоришне делатности, делатности уметника, глумца, али смо свесни да то заправо није она права ствар, и није то онај прави облик, путем којег позориште треба да учествује у свакодневном животу друштва у којем он ради.

Имате ли сазнања, контаката, како је сада у Мађарској, у тамошњим позориштима?

Да, пратим шта се дешава у Мађарској и у Румунији. У Мађарској имате два облика понашања под овим околностима. Један је облик који демонстрирају професионална и институционална позоришта, а други је облик рада, присуства и доприноса за ублажавањем негативних последица социјалне изолације. У свим друштвима се сада иде на социјалну одвојеност, изолацију, е сад, с једне стране имамо реакцију професионалних позоришта, а с друге имамо реакцију слободних уметника, односно независних уметника, који су поприлично у великом проблему, јер немају институционални оквир, и немају материјалну подршку. С друге стране, држава је, пре свега, концентрисана на подршку буџетских и професионалних позоришта. Али, видим једну велику солидарност у струци, и што је јако интересантно, та солидарност је мултидисциплинарна. Значи, међу музичарима, глумцима, играчима, оперским певачима се уочава јако високи степен солидарности уметника из целокупног уметничког сектора извођачких уметности. Извођачка струка по мени је јако солидарна и не само то, него је врло креативна у проналажењу тих мултидисциплинарних продукција.

Оно што притиска је то да се не види крај свему овоме. Јако су озбиљне сумње у погледу тога да ће се моћи наставити тамо где се стало. Велика је сумња у ову претпоставку, а то заиста морам рећи, од Берлина до Атине. Сви су преокупирани тиме да се ту и нешто друго дешава, ваља у позадини. Како рече један колега, ова пандемија је, и то је на нивоу осећаја, заправо увертира нечем много горем и много тежем. Надамо се да неће бити тако. Знате, ја сам се обратио нашем ансамблу, и, како да кажем, нашој војвођанској струци, и рекао да је позоришна уметност у ствари уметност тренутка, па ваљда ми, који смо током целог нашег живота увек у некоме тренутку, некако ћемо то лакше пребродити од осталих. Јер, ми у мирнодопским околностима свакога дана крећемо изнова, и сваког дана морамо кренути од нуле, па ваљда ће тај наш рефлекс да помогне, с једне стране нама, а онда ћемо ми некако помоћи и другима у том смислу. Треба доживети, односно преживети данашњи дан, да би се доживео сутрашњи. Нема нам другог овог тренутка.  

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.0389
Најновије вести