Паметна забава се у сатири најтачније прима

Савремена музика 20. века није честа на оперским програмима који су првенствено окренути такозваном гвозденом репертоару. Управо нова премијерна представа у Опери Српског народног позоришта

би требало да буде нови и занимљиви искорак у том правцу. Омнибус опера, који ће пред публиком у СНП први пут бити изведен у четвртак, 17. децембра, чине три једночинке “Телефон” Ђан Карла Менотија, настала 1947, “Партија бриyа” Семјуела Барбера из 1959. и “Тамо и натраг” Паула Хиндемита из 1927. године. Редитељка Ксенија Крнајски указује да су све три биле “револуционарне” у времену када су настале, било да се то односи на музику, развијање драмске радње или дужину извођења, док представу најављује као музички захтевну за извођаче, а ефектну за публику, јер је кратко, занимљиво, духовито, напето и подстицајно да се октрије благо скривено у музичкој кутијици – у Омнибусу.

Диригент опера је Александар Којић, костимограф Мирјана Стојановић Маурич, сценограф Саша Сенковић, а кореограф Андреја Кулешевић. Улоге у овим једночинкама поврене су солистима Опере Дарији Олајош Чизмић, Жељку Р. Андрићу, Јелени Кончар, Игору Ксионжику, Виолети Срећковић, Саши Штулићу, Данијели Јовановић, Горану Крнети, Браниславу Станкову и Браниславу Цвијићу. Учествује и оркестар Опере СНП.
Ксенија Крнајски је рођена у Новом Саду,1977, а дипломирала је позоришну режију на Академији умтости “Браћа Карић” у Београду у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. У њеној уметничкој биографији углавном су заступљене драмске представе, настајале у београдским позориштима, али и у Зрењанину и Суботици. У Српском народном позоришту у редитељском виђењу Ксеније Крнајски последњих сезона игране су Ибзенове “Авети”, Стеријина “Покондирена тиква” и “Најављено убиство” по делу Агате Кристи.

После низа драмских представа које сте до сада режирали, шта је иницирало да се опробате и у музичкој форми?

– Још на почетку студија имала сам радост да учествујем у два оперска пројекта , у “Бастијену и Бастијени” В.А. Моцарта и “Луткарском позоришту мајстора Педра” Мануела де Фаље. У екипи смо били: Бојана Цвејић, Премил Петровић, Катарина Јовановић, Владимир Андрић, Дејан Максимовић, Ирена Поповић и ја, и са нама још доста музичара и глумаца, тада још увек студената. Многи од тих људи су касније направили дивне каријере, и у земљи и у свету. Било смо срчани и талентовани клинци, али оно што је много драгоценије од тога је што је било старијих који су знали да цене те идеје и ту енергију и у њима препознају догађаје у које вреди инвестирати. Обе опере смо изводили у оквиру Будва град театра, а у Београду их играли у Синема Рексу.

Доста година и пуно драмских представа ми је од тад прошло кроз главу, руке и срце. Онда ме је прошле године ирски композитор, Иан Вилсон, позвао да режирам његову најновију оперу “The Last Siren” у Корку. Дивно, несвакидашње искуство. Оригинални либрето Иана Њилсона о последњој „преживелој“ античкој сирени која данас самује на неком ђубришту на крају света, уместо класичних музичара- познати ирски саунд артисти The Yuiet Club, вокали за памћење- у прошлогодишњој продукцији Eileen Mitchener, у овогодишњој- Lauren Kinsella. У новембру сам се вратила са турнеје Република Ирска- северна Ирска- Шкотска да бих започела пробе Омнибуса у Српском народном позоришту. Ова ми је сезона у знаку опера, волела бих да се тако настави...

Ове три разнородне оперске минијатуре захтевне су и у драматуршком и у музичком смислу. Шта их повезује и колико је тешкоћа, за вас као редитеља, представљало њихово спајање у јединствену сценску игру? Иако су у питању тематски вечне приче о љубави, браку...  шта је оно што их чини занимљивим и приступачним и данашњем гледаоцу?

–  Ова су три аутора толико различита стилски, а њихове опере толико каприциозно самосталне, да сам њихово увезивање схватила као свој најважнији редитељски задатак. Оно што се појављује као лајт мотив у све три и што је актуелно и у данашњем тренутку је отуђеност између људи, било да су у питању брачни парови, друштвене конвенције или технолошка достигнућа која су људе наизглед зближила, а у суштини удаљила једне од других. Томе су своје опере посветили и Хиндемит 1927. и Меноти 1947. и Барбер 1959. године. Међутим, не ради се овде о „тешкоћама“ како сте их назвали, већ о изазовима, а како нам је главни циљ да промовишемо оперу као жанр међу мало широм популацијом, као и међу млађим људима, онда ништа није „филозофирање на тему“, него паметна забава, која се у сатири најтачније прима. Хвала дивном ансамблу новосадске Опере и осталим мојим позоришним сарадницима што ми у том путовању помажу.

Били сте у прилици да као редитељ радите у низу наших театара, као се по вама позориште данас сналази у готово егзистенцијалним тешкоћама и какав је ваш коментар наше позоришне стварности?

– Позориште је увек рефлексија времена у којем настаје. У српском театру примећујем јарке екстреме, баш као у потрошачким корпама. Представе се праве или за оне најлење потрошаче који желе све сервирано на тацни јефтине забаве, или се повремено дешавају елитистички експерименти који су толико инхибирани и у себе саме загледани, да као да их размена са публиком (читај: људима) уопште не занима.

Што се тиче буџета за представе, ситуација је увредљива, а бирократска правила тако амбициозна, као да ваљамо нафту или хероин. Пресмешна смо креатура од државе постали, па је позориште јаркије на улици и по ходницима јавних установа, него на бини. Али, све је некако доследно у свом ишчашењу. И једино што би нас могло сачувати је да сагледавамо дневне догађаје као неку литературу, инспирацију, жанровску вежбу. И инатимо се.

Нина Попов

Уживање у настајању представе

Опера као спој више уметничких аспеката тражи сарадњу са великим ауторским тимом, од диригента који има своју уметничку концепцију до солиста, оркестра. Какав је био рад са сарадницима на представи?

-Није то питање броја сарадника, него технологије процеса. Различита су правила и различите навике у Драми и у Опери. Али, ми смо, некако успут, почели да усвајамо једни од других оно добро, а све разлике свели на добро зезање. Мислим да сви уживамо у овом процесу.

 

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести