„Ова врста позоришне праксе нема традицију, а уколико у неком облику она постоји, онда је само материјал који треба деконструисати. Дакле, основна улога је перманентно мењање позоришног језика, његово обогаћивање, како оним сазнањима која долазе из истраживања његове суштине, тако и прихватањем оних из блиских уметничких дисциплина, или чак веома удаљених, на пример технолошких иновација“...
Фокус Грабовчевог интересовања су оф домаће театарске трупе које су, свака на свој начин, обележиле неко време у последњих шест деценија, почев од 1961 и „Дружине А“, коју је 1961. окупио Раде Марковић са својим колегама – Оливером Марковић, Мићом Томићем, Павлом Минчићем, Војом Мирићем... преко позоришта „Двориште“ и „Нове осећајности“, све до „Промене“ и „Мимарта“. „У позоришној пракси, свеједно да ли се она односи на ово или неко друго време, стална је само подела на, што се тиче језика, класични и онај други (без обзира на то како га именовали), који покушава да, крећући стазама којима нико не иде, говори на другачији, неочекиван начин“, наводи Грабовац.
Аутор се, међутим, не задржава само на пуким фактима из историје српског театра, већ са озбиљном дозом ауторитета износи и вредносни пресек стања на домаћој алтернативној сцени, упозоравајући при томе да је, у ситуацији када немамо аутора ни у класичном позоришном стваралаштву, „чији је језик канонизован или који нешто значи у европском позоришном контексту“, неозбиљно очекивати да имамо такве ауторе у сфери деловања алтернативног позоришта. „Али управо ту чињеницу видимо као отворену могућност и још недосегнут изазов за ствараоце овог профила“, гуру Инфанта – Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра.
Нажалост, и то Грабовац не крије, напротив, „улога наших позоришних трупа у укупном позоришном животу, посматрајући његове ођеке и присуство, скоро је безначајна“. „Очи наше јавности и званичних финансијских институција, упрте су у изборано лице наше културе главног тока, и то највише ради тога да се задржи статус кво. Али морамо констатовати да нема ни неке врсте удруженог напора оних који се баве овом врстом театра да дође до значајне промене“. И управо то укорењено одржавање статуса кво Грабовац види као генерални проблем српског театра.
„Наше позориште бежи од изазова промене било које врсте: организационе, уметничке или неке друге, што највише користи друштву и држави, јер има оно што му треба за мале паре. Зато наше позориште никада неће бити релевантно за европску сцену, јер су за то потребне радикалне промене свесно укључене у дугорочне, много амбициозније планове, који морају бити подржани одлучношћу свих учесника да се нешто, коначно, уради. Искуства, доприноси и отворена многа непозната поља ових (оф) трупа могу да буду један од неколико правих водича на том путу“, закључује Симон Грабовац.
М. Стајић
