Само поезија разум спасава

Као и у много чему другом, позориште “Костолањи Деже” у Суботици је прво у Србији реаговало на светске актуелности и на репертоар у новој сезони поставило представу названу

“Егзодус”, коју је са групом глумаца као ауторски пројекат креирао Саболч Толнаи. Суботица је, као што је познато, била један од најтранзитнијих градова на путу сиријских избеглица у Европу, Мађарска је на крају подигла и ограду на граници, а суботички уметници који су у то време обилазили избегличке кампове, на сцени “Костолањија” поставили су представу, као један снажан и узбудљив уметнички одговор на целу кризу.

Егзодус је реч грчког порекла која означава излазак, исход. Познато је да овај назив носи цела једна књига Библије (Мојсијева), а легендарни јамајчански музичар Боб Марли је на том трагу истоименом песмом опевао невоље свог, растафаријанског народа на путу у обећано царство, свету земљу.

Јасно је да нема ништа свето у најновијем походу из Сирије. Захваћено верским, грађанским, братоубилачким ратом, о ком се у контексту Запада набоље зна и види то да га, као и многе друге пре, здушно помажу САД и Русија, становништво једне огромне земље почело је да се прелива до те мере да велики број стиже и у ове крајеве, хрлећи у Немачку, тај центар света кад је Европа у питању. Нема ништа свето ни у једном страдању које је произвело да се и сама реч егзодус посматра апокалиптично, па њен избор за наслов представе Саболча Толнаија такође делује црно и мрачно наспрам актуелне ситуације.

Публику дочекује полиција, узима се отисак и добија картон, а касније се публиком управља на начин да осете део ужаса када немате контролу над својим кретањем и лободама - у позориште се улази на задњи улаз, пролази се кроз низ инсталација које обећавају каква ће представа да буде: једна забрађена прилика лакира нокте на откинутој руци, друга дрхти покривена ћебетом које подсећа на крзно леопарда, неко лежи испод наслага челичне жице, док на сцени, тој финалној дестинацији, људи леже у купаћим костимима, сунчају се, уживају. Прекида их посета незваних гостију, али они се не дају омести, представа тек треба да почне.

Гротеска, бизарност, неврбални језик покрета, необичних звукова и ликовних знакова, симбола попут црних и белих анђела, ђавола, бикова и слонова, доминантни су слој драматургије представе “Егзодус”. Саболч Толнаи тако подсећа на традицију овог театра - ритуални перформативни језик лишен класичног наратива - остајући близак, чак и цитирајући изводе из поетског наслеђа војвођанске (неоавангарде), песме Иштвана Домонкоша. Ово делује као избегавање општих места и банализације у погледу политичности представе, али на универзалном плану и као аутентичан унутрашњи одговор на тензије, као метафизичко бекство у апстракцију када је човек суочен са очигледно вечним питањима у погледу прогањања нечијег духа и мира.

Има у представи и Ангеле Меркел и господе с голф палицама, ретких птица и још ређих брачних парова који су опстали заједно у овом таласу емиграције. Деца и дечје главе се котрљају, док се одрасли часте говњивом закуском директно из ве-це шоље, паклене кухиње чистих цивилизацијских вредности. Чудновато, узнемирујуће, а неким чудом лепо и примамљујуће, сасвим прикладно и разумљиво за једно ново столеће, нови миленијум развоја, прогреса и патње.

“Егзодус” играју: Емеше Нађабоњи, Оршоља Цумбил, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш, Чонгор Берта. Композитор је био Шаму Грилус, а израду сценографије је помогла Даниела Мамужић.      

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.5802
Најновије вести