Ово јој је други пут да ради селекцију нашег највећег и најзначајнијег домаћег позоришног фестивала који од распада Југославије програмски првенствено негује драмске текстове и ауторе из Србије. Ипак, ту се и ове године нашло низ представа позоришта из бивше Југославије, јер је Ана инсистирала да једини критеријум буде уметнички квалитет. Тема се наментула сама и актуелна селекторка је то означила једном врстом контраста између све већег мрака у погледу цивилзацијских вредности и онога што нуди људска уметничка пракса.
Шта сте то видели у овогодишњој селекцији што вас је навело да за слоган изаберете наслов „(Пост)апокалиптична светла позорница“?
- Слоган су прво инспирисале представе „Режим исцељења“ из Вараждина и „Кишни дан у Гурличу“ јер експлицитно тематизују појам апокалипсе, односно апокалиптичности као одреднице нашег времена и света после пандемије, конкретне и метафоричке, света у коме је на друштвену сцену ступило насиље и отуђење, где су виртуелне стварности бодријаровским речима постале стварније од стварности, света који пале бројна ратна жаришта, преплављују избеглице, света у коме појединац покушава да сакупи делиће разломљеног идентитета у целину која може некако да функционише. Атмосфера у овим комадима и представама које су по њима настале, аутентично преноси наш савремени кошмар, у дубоко фрагментираној форми која експресионистички одражава фрагментирану, сломљену свест данашњег човека. Ипак, у обе представе, а и у свим осталим продукцијама у селекцији, кључна је реч светлост, неодустајући покушаји да се она пронађе, без чега приче не би имале истинског смисла, као ни позориште, а ни живот, који је инспирише.
Зашто су праизведбе домаћих драмских текстова које сте изабрали из региона имале предност у односу на оне у Србији? Односно, који су то квалитети по вама пресудни кад је реч о критеријумима за селекцију?
- Прво, вредности драмског текста, јер је Стеријино позорје, пре свега, фестивал који представља најбоља сценска дела настала према домаћим текстовима, затим режије, глумачких остварења, костима, сцене, музике. У Србији је било свега десетак представа које су настале као праизведбе домаћих савремених драмских текстова, међу којима је било остварења која су у сегментима веома вредна, на пример представа „Тихо, тише“ у Београдском драмском позоришту, карактеристична по особеном
редитељском рукопису, изузетним, заиста изузетним младим глумцима, посвећеним, убедљивим, жестоко енергичним, али није у целини успешна као што више јесу селектоване представе, драмски текст је, на пример, њена слабија тачка. Дакле, продукције из региона које су ушле у програм су у целини, значењској и естетској, успешније од домаћих. Прво, реч је о нашим репрезентативним писцима чији текстови на стилски особен, луцидан, поетичан, дубински промишљен начин приказују и анализирају људско биће у покушајима да се избори са нагомиланим изазовима у друштву наопаких вредности. Друго, њихова сценска тумачења су веома узбудљива, граде истински јак естетски доживљај, због вештине режије и(ли) глуме, и успевају да нас испровоцирају о личним и политичком вредностима које имамо, да преиспитамо уверења, срушимо предрасуде. Да се разумемо, нису ове представе ремек-дела, имају и оне мане, али су у целини и(ли) у појединачним сегментима биле упадљиво вредније од домаћих представа, у идејном, и стилско-формалном смислу.
Да ли је било лакше изабрати представе у програму „Кругови“ и у којем опсегу се ту крећу ствари у односу на тему која се издвојила и неопходне квалитете?
- Селекција Кругова се доста разликује од селекције Такмичарског програма. Као селекторка Такмичарског програма, имам обавезу да видим више-мање целу продукцију, у Србији свакако. А када је реч о програму Кругови, немогуће је, наравно, видети уживо већи део продукције, тако да је избор тог програма имао другачији процес, прво истраживања које су то представе изазвале пажњу публике и критике, а затим, када се уверим да је реч о озбиљном кандидату, ишла бих да видим представу уживо. У том смислу јесте било лакше, физички лакше изабрати представе за Кругове. А оне су ушле у програм због изванредности текста који се трагикомично односи према постјугословенском времену ових и оних транзиција („Моји тужни монструми“), односно због укупне сценске магије произведенеу спојуизазовних текстова и аутентичних редитељских поставки (“Црвена вода“ и „Љубичасто“).
Када би као позоришна критичарка или ви лично бирали најбоље представе протекле године, колико би се тај избор и зашто поклопио са овим, за Стеријино позорје?
- Поклопио би се са овим избором, јер критичарка и селекторка имају заједнички или исти циљ, да акцентују и промовишу оно што је вредно у позоришту, оно што се издваја истинском, аутентичном снагом, сценским језиком који дира, изазива, опомиње гледаоца.
Игор Бурић
