Једна од Софки је глумица Кристина Јањић, која је новосадска студенткиња. Мајерина, како воли да каже, а за Бору да га нико не зна као у Врању. Ових дана се у Позоришту „Бора Станковић“ у Врању управо завршио 56. фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. „Нечиста крв“ која је ново рухо добила захваљујући драматуршком раду Тијане Грумић и редитељу Југу Ђорђевићу, поново је пленила пажњу.
У представи нема једна, него седам Софки, ако бројимо глумице које је играју, сугеришући зачарани круг патње, насиља над женама у патријархалном друштву. Умножавају се и низови асоцијација, интерпретација и доживљаја у вези са овим, док Врање његове фестивалске посетиоце наставља да плени и ван позоришта.
У Врању сви кажу „наш Бора“. Имате ли ви неки лични однос према њему и какав, с обзиром на то да сте рођени и живите у Врању, а као глумица, после студија у Новом Саду, често сте се сусретали са његовим делима на сцени?
- То није локална прича. Сва Борина дела могу да се сместе било кад, било где. Када их ми радимо, то ипак јесте наш терен. Код њега постоји та посебна емоција. Можда ће звучати као да смо пуни себе, можда тако и јесте, али ми имамо ту емоцију. Само је питање тренутка, редитеља који нас води, да ли можемо да је испољимо и дочарамо како треба, како је он видео и писао. Кад гледамо позоришта која нам долазе са Бориним делима, увек смо у фазону, мање - више, да није то то, да нису погодили његову срж. Сигурно је ствар менталитета да је то нама урођено и природно.
„Нечиста крв“ Тијане Грумић и Југа Ђорђевића искаче из уобичајене представе о Бори Станковићу. Суптилно је осавремењена, ослобођена устаљених уметничких образаца, кад је реч о сценском приказивању јужњачког дерта. Како сад то код вас пролази?
- Искаче! Југ је хтео да то буде савременији начин, „превод“ на данашње време, али је суштина иста. Колико год је хтео да играмо потпуно хладно, без емоција, та емоција је испливала. У почетку нас је мало спутавао, али је до краја видео да просто не може скроз тако. Ако хоћемо да ту идеју изгурамо до краја, да дамо себе у пуном светлу, онда та емоција мора да исплива на површину. Тако да без обзира што се представа игра на савремени начин, види се ту онај стари Бора Станковић, суштинска емоција коју има и преноси кроз свако своје дело.
Како би ви назвали ту емоцију, тог Бору. Је ли то она патња, кидање одела, душе, предавање заносима, или воља за животом, ерос?
- Има свега тога. Чувена је та патња, жал, неостварени ерос... Можда најпре - љубав. Емоција повезана са патњом. Мислим да је то најбитније у свим његовим делима.
Јесу ли патња и љубав у срећној вези? У нашим јужњачким крајевима и целој Западној Европи на чудан начин су повезани и у уметничким делима!
- (Смех) Да!
Играте Софку у тренутку када она сазрева као жена, када је удата против своје воље, „даве?и“ у себи бунтовну девојку, а добивши мушкарца који није још мушкарац, уз фигуру оца...
- Свекра (смех)!
Заправо, добија мушкараца којем је она мама! Како се убаците у улогу, с обзиром на то да вас има седам у том развојном низу лика Софке?
- Да, Софка број три, четири... Кад је Југ изнео ту идеју да свака од нас која игра Софку треба да крене од нуле и пусти се, пун гас, а све време ван сцене гледамо шта се дешава, редитељски је одговорио да су тачно одређени моменти за преузимање улоге и парче које треба да буде дато. Поверовала сам да то могу, а моја Софка је та која бунтовну Софку пре себе покушава да поништи. То њено „не желим“, „нећу“. Покушава да се помири са судбином, да то тако мора. Јавља се њена гордост, жеља да и даље држи конце у рукама, иако зна да ће други да одређују њену судбину. Кроз просидбу и даље, кроз свадбу, држи тај свој понос, све до тренутка кад схвати да сви тако функционишу, да све тако функционише, да не постоје односи у којима нема нечисте крви, прљаве игре.
Игор Бурић
