У својој богатој позоришној каријери одиграла је око 60 различитих улога и наслова, а за врсни таленат припале су јој бројне глумачке награде и признања. Рођена је у Зрењанину, а глуму је дипломирала са само 21 годином на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића. Сања ових дана припрема нову представу „Свет могућности”, која у режији Хариса Пашовић, проговара о деци и људима са аутизмом и церебралном парализом, као и члановима њихових породица, институцијама које су део њихових живота, али и њиховој свакодневици и изазовима са којима се сусрећу. Овај позоришни комад премијерно ће бити изведен на сцени Пера Добриновић у Српском народном позоришту, у суботу, 6. априла од 19.30 сати. Према Сањиним речима, представа је настала након озбиљног истраживачког рада, али и сусрета аутора и глумаца са особама са потешкоћама у развоју.
– Постоји фикција и некаква уметничка слобода и тумачења, али представа заиста јесте инспирисана свим тим садржајем до којег смо ми дошли на тим сусретима. Имали смо и радионице и радили са децом и особама са потешкоћама у развоју. Радили смо одређене сцене и импровизације и то је заиста било дивно искуство. С обзиром на то да је ова представа део регионалне сарадње, у пројекат су укључени „East West Center Сарајево”, „Град театар Будва” и загребачки плесни студио „Тала”. Ми смо већ постигли неки циљ у смислу сарадње, зближавања глумаца и особа са потешкоћама у развоју. Сигурно смо се сви променили у том процесу. То је све утицало на нас и верујем да одатле промене и крећу. Промена се догодила у нама, а ми ћемо је ширити даље, на друге људе и мислим да ћемо нешто и постићи.
Редитељ је изјавио да је због саме радње и теме представе пред вама глумцима сада један велики изазов - и глумачки али и људски. Колико је било тешко креирати тај „Свет могућности” будући да представа баца светло на једну специфичну друштвену групу која иначе није толико видљива на позоришним даскама?
– Велики је изазов пред нама. Ми смо били у контакту са многим особама, са њиховим породицама, са терапеутима и заиста се пред нама отворио један огроман и предиван свет о којем ја лично нисам толико знала, док, ево, нисам почела да радим на овој представи. Захвална сам и срећна што ми се отворио на такав начин. Толико смо видели лепоте, стрпљења, слободе у контакту са свим тим људима. Много смо научили од њих и самим тим је сад велика одговорност на нама да то све пренесемо тај наш доживљај, да то пренесемо гледаоцима.
Који је то свет вама лично ова представа отворила?
– Наравно да сви знамо да тај свет постоји у друштву, али ми се чини да нису видљиви ти људи у правој мери и ово је један велики и озбиљан начин да они постану много присутнији у друштву. Заиста сам почела да посматрам свет неким другим очима захваљујући тим сусретима. До тада нисам довољно знала ни како функционише све то. Нисам знала колико људи који раде са особама са потешкоћама у развоју имају ту врсту посвећености и стрпљења. Колико су људи са потешкоћама у развоју стрпљиви, колико имају емоција, потреба и снова. Можда не знају како да све то изразе, али су у томе толико непосредни. Има и дивних случајева да тако слободно изразе шта мисле, осећају, шта желе, а ми у том смислу можда имамо потешкоће и сами себи стављамо неке окове и зидове да покажемо шта осећамо или мислимо, а од њих можемо управо да учимо о тој слободи и комуникацији.
Који лик тумачите у представи?
– Ми сви играмо по пет, шест ликова. Таква је драматургија. Има разнородних ситуација. Играмо родитеље, особе са потешкоћама, постоје неке сцене суђења и стварно је реч о великом дијапазону улога.
На позив Јасне Ђуричић, пре више од 15 година, постали сте асистенткиња на Академији уметности, а од прошле године сте професорка. Шта вам је тај рад са младим колегама донео и како изгледа када се професорка нађе на сцени заједно са студентима?
– Имала сам дивну сарадњу са Јасном. Изнедриле смо сјајне студенте. Препоносна сам на све њих. Јасна је постала професорка, а ја асистенткиња. Биле смо младе. Мој професор је био Петар Банићевић, Јаснин Бранко Плеша, а био је ту и Боро Драшковић. То су стварно култне личности нашег позива, тако да се мени у том тренутку чинило да можда немам довољно искуства. Међутим, нас две смо заједно ушле у „ватру”. Уживала сам у том раду. Од октобра сам кренула да предајем као професорка. Није ми било једноставно да донесем ту одлуку. Професор Рале Миленковић је отишао у пензију, па сам наследила његов предмет Глумачке поетике. Сада је то опет нови неки изазов, нови почетак. Ја сам једва чекала тај тренутак да заиграм са студентима. Истовремено их пратим како се даље развијају као глумци, како напредују, јер важно је стално ићи напред, увек нешто научити из процеса у којем учествујеш, да научиш о себи, о глуми. Сви ти контакти на сцени нас оплемењују. Тако да и ја много учим од њих, не само они од мене. То ми веома значи.
Играли сте и у филму „Мачји крик”, који ћемо ускоро гледати, а који, игром случаја, проговара о сличној теми и прати породично-социјалну драму о двоје супружника који се боре за старатељство над унуком, девојчицом која је оболела од ретке и тешке болести. Кога играте у том остварењу?
– То је фантастичан сценарио, дивна прича, која је настала по истинитом догађају, што даје неку посебну димензију. Ја у том филму играм нешто потпуно другачије. Део сам света који одбија постојање људи са потешкоћама у развоју, особу која не жели да има икакве везе са тим. То неко стање у којој се налази девојчица посматра као нешто што не ваља, дефект и ту се за ту особу, коју играм, све завршава.
Гледаћемо вас и у филму „Лазарев пут”, који претендује да постане један од најнаграђиванијих филмова домаће кинематографије. У чему је тајна његовог успеха иако још увек није кренуо у биоскопски живот?
– Баш сам поносна, филм је кренуо у свој фестивалски пут и већ освојио награду „Дон Кихот” у Непалу, а сад нас чека Монтреал, па фестивал у Новом Зеланду итд. Премијера је у септембру. Филм је посебан. У центру приче је Лазар, којег тумачи Иван Босиљчић, који се суочава са самим собом. Он је на тај пут у неку руку кренуо приморан. Ми остали ликови смо ти који га усмеравају и терају да се суочи са својим изборима, одлукама, да одбаци сву врсту оправдања, оптуживања других и да се сретне са самим собом, онаквим каквим јесте и да каже: „Да, ја сам то урадио, то сам ја”. Мислим да, када бисмо то сви то радили, много чешће, да би нам живот био много лакши, колико год то болно било, то није једноставно. Потребно је време, а чини ми се да су у филму баш време и простор третирани на неки посебан начин. То само може да донесе на крају олакшање, просветљење, моћ да опростиш себи, другима. Јесте болно, али је неопходно да би могло да се иде даље кроз живот.
Публика је могла да гледа и у серији „Дрим тим”. Какво искуство носите из тог пројекта, будући да сте после дужег времена имали прилику да се нађете у једном великом телевизијском наслову?
– Та екипа из прве сезоне серије је добро позната публици, а сада је прича кренула у другом правцу. Ја играм Слађану, жену једног од синова породице Срдић. Било је јако забавно. Духовит је тај сценарио. Дејан Зечевић је редитељ са великим искуством, а глумачка екипа је велика и дивна. Тај сценарио се тиме још више, чини ми се, унапредио. Мени је занимљиво кад погледам колико је ту различитих карактера, јарких ликова, који чине тај један мозаик, који ствара једну јарку слику. Свет за себе (смех). Заволела сам јако ту моју улогу, а у једном тренутку су и на снимању почели тако да ме зову.
Владимир Бијелић
