У томе му помаже редитељ Бојан Јаблановец и они су синоћ у Суботици приказали то као „Мандић циркус“, за разлику од представа „Мандић машина“ и „Мандић соло“, које су на Фестивалу савременог позоришта „Дезире“ гостовали ранијих година. Први пут на „Дезиреу“ је Градско позориште Чачак, које је прексиноћ одиграло представу „Ко игра Соњу Савић“ Андраша Урбана, у копродукцији са БИТЕФ театром. Актери ових представа представили су се и на једној од конференција за новинаре.
- Пут Андрашу Урбану да дође у Чачак да режира датира још из 2019. када смо Братислав Јанковић, управник позоришта и ја, који смо од почетка у причи стварања позоришта у Чачку након првих представа размишљали ко би то могао да дође, а да буде значајно и за град и за позориште уопште – навела је Ивана Терзић, глумица из Чачка и председница управног одбора овог најмлађег позоришта у Србији. - Наша је идеја била да се ради представа о Соњи, а Андраш је то срдачно прихватио. Међутим, дошла је корона итд, па се наместило да то буде реализовано кад је реализован пројекат националне престонице културе, по узору на европску.
Глумица Борјанка Љумовић, која уз Ивану Терзић, Николу Вштинића, Јулију Петковић и Братислава Јанковића игра у представи о легендарној Соњи Савић, навела је да је рад са Урбаном био интензиван, болан, важан за сазревање као глумице.
Мандић је сарадњу са Јаблановцем почео 2001 и од тада броји мноштво заједничких пројеката, од којих је последњи представљен синоћ у Суботици – „Мандић циркус“. За разлику од већ виђене на „Дезиреу“ представе „Мандић машина“, која је више базирана на аутоцитату, сад су се одлучили да узму из сваке улоге мали део и саставе ултимативни монолог који се „испаљује“ пред публиком, у сарадњи са позоришном механизацијом и сценским радницима, навео је Мандић.
- Болан у смислу да се копа по себи, и кроз друге. Важно је да што дубље продремо у себе да бисмо могли да будемо бољи као људи. Мислим да Андраш то као једно врло осетљиво биће зна и тражи. Врло суптилно тражи – рекла је Борјанка Љумовић, откривши и то да су тражећи везу са временом које је обележило Соњу Савић, и она њега, осетиле да се код нас ништа ниеј променило, да још увек живимо у деведесетим.
Ивана Терзић је додала да је редитељ Урбан тражио од њих где су наспрам тог Соњиног времена и усуда, да ли се продају, шта то прихватају или не, али некако су се увек враћали на чувену глумицу и она је некако проговарала из њих.
- Успевали смо да пронађемо Соњу Савић унутар самих себе. Представа кореспондира нон-стоп и са Соњом, и са публиком, и са нама – рекла је Ивана Терзић, што се и видело приликом веома снажног извођења пред суботичком публиком, чији је део познавао лик и дело глумице која је обележила једно време и један поглед на свет, другачији од оног који данас живимо.
За публику на „Дезиреу“ Бојан Јаблановец, редитељ из Словеније и вођа трупе „Виа негатива“, рекао је да има јако висак ниво разумевања за позоришне стратегије провокације, због чега му је задовољство што је опет ту.
- У последње време пуно размишљам о времену, простору, историји… Историја је увек оно што чиниш од прошлог времена данас ту. У смислу интерпретације, реинтерпретације, заборава, поновног спајања свега што се сећамо… Ово што радим са Марком Мандићем је да кроз живо људско тело, живу сценску ситуацију причамо историју, нашу, личну и на неки начин узимам то као јако персонално, али и као демистифицирану причу о садашњости. Наш наслов говори о томе да видимо себе и друштво у којем живимо и радимо као један велики циркус.
Игор Бурић
