Није грешка. Андраш Урбан јесте редитељ и још (само) није почео да игра у својим представама, али је зато „натерао“ глумца да то уради уместо њега. Бориса Кучова.
Овај помало збуњујући увод заправо је сликовити приказ представе у којој Борис Кучов не игра само Урбана, игра и себе који се противи ауторитету редитеља, имитира га, и заједно са својим колегама прави представу какву би желели да играју, а публика да гледа. Без скидања, изрицања политичких ставова и других компликованих и тешких захтева. Једну лаку, разиграну и распевану представу која, гле чуда, ипак огољава многе, ако не све механизме не само позоришта, уметности, него и пријатељства, љубави, друштвеног живота...
Борис Кучов у представи „Витезови Лаке мале“, дакле, игра много више од фантастичне карикатуре редитеља. И не само у њој. Последњих година плени у свим улогама. „Догвил“, „Три сестре“, „Поетика гледања“, само су неке од њих.
Какав је тај Андраш Урбан и зашто сте се одлучили на побуну против њега?
– Ми смо почели да причамо о теми представе на основу тога да људи све што чују – поверују. Заправо, о томе како лаж после извесног времена постане истина, бар некима. Јако пуно смо током проба причали и о мобингу на радном месту. Какав је тај однос надређених и подређених, где је та црта, постоји ли и у позоришту. То је посебно осетљиво у односу редитеља и глумца. Дошли смо до тога да то није нигде објашњено, није записано, па да прочиташ као рецепт. У Мађарској је, у Вигсинхаз, недавно избио велики скандал. Глумци су почели да дају изјаве како их је терорисала директорка и да су бивали и физички нападани. Тога има и код нас, а ми баш и немамо могућност да причамо о томе, осим на онлајн платформама, па смо се одлучили да то увучемо у представу „Витезови Лаке мале“, у форми побуне. Такође, много смо разговарали какву ми то представу желимо. Не само ми, глумци Костолањија, него и публика у Суботици. Делује да то сви знају, али не тачно шта и како. Шта би то да гледају Суботичани, или било ко други?!?
И, јесте ли „синдикалном оперетом“ решили ту дилему?
– Ми смо до оперете дошли кроз процес проба и импровизацију. Она нам служи само као језик кроз који причамо причу. Чињеница је да су прве оперете биле критичке, бавиле су се друштвеним темама, а после су прешле у „лаки жанр“. Ово је нама била прва изведба оперетског типа и ми се поводом тога много шалимо на наш рачун током целе представе. Зато то и није само критика друштва, него и нас самих, глумаца Костолањија.
У представи „Витезови Лаке мале“ има сцена у којој се видеом укључују и бивши глумци Костолањија, Имре Елек Микеш, Арпад Месарош, Марта Береш.... За чиме глумац трага, било да прихвата ангажман или га напушта?
– То зависи од пуно ствари. У којој је фази глумац, шта жели и очекује. Индивидуално је и код сваког различито. Тако бар ја мислим. Сви имају други одговор на то. Захтевна је наша струка. Осамдесет одсто дана се проводи у позоришту и ако си због нечега несрећан, ако имаш неке друге амбиције и идеје, фантазије о свом животу и сматраш да си незадовољан, онда није добро да наставиш. То је пут у пропаст. Може се десити и да изгураш доста дуго тако, али ако не верујеш у то што радиш и не волиш у потпуности, бескомпромисно, боље онда да се одлучиш за нешто друго.
Запажени сте сад већ у приличном броју улога. Често су подразумевале најразличитије ангажмане са великим дијапазоном глумачких средстава. И то спомињете у најновијој представи, играли сте чак једну од Чеховљеве три сестре! Колико сте задовољни постигнутим и шта би још могли навести као изазове који вам предстоје?
– Јако волим што сам баш у Костолањију. Близак ми је начин рада и кокетив самог позоришта. У много представа ми учествујемо као аутори, импровизацијама и слично. То нам даје слободу, развија машту и самопоуздање. Имамо добар и фидбек и поносни смо на то што је свака представа делом и наша. Јесу ти делићи наших идеја исто глумачки задаци, али су и неки плус. Сматрам да сам током година постајао све сигурнији и сигурнији и све више сам се развијао, стицао све више искуства. У Костолањију никад није досадно, чак ни кад радимо класичније форме, мада и оне на крају не буду толико класичне. Велико ми је задовољство што је све тако, иако је понекад тешко, чак помислим и теже него другима, али брзо схватим да сам на добром путу.
И шта мислите о тој фамозној голотињи на којој потенцирате као теми и у представи „Витезови Лаке мале“, иако се у њој, за разлику од готово свих других представа у Костолањију, не скидате?
– Да, то је читава једна филозофија, феномен о којем никада нећемо знати довољно, шта он заправо значи. Као, кад се скинеш, онда ниси више исти лик, тај неки човек на сцени, иако играш самог себе, него постанеш нешто сасвим друго. Ја имам своје одговоре. Откако се бавим тим, често разговарамо о томе и на пробама, између себе и са редитељима. Ја сам то дефинисао тако да голотиња није елемент да се гледалац шокира. Више је ствар стила и тела. Ми смо више физички театар и радимо на томе, имамо тренинге, бавимо се телом, негујемо га. Покушавамо и да провоцирамо то питање да ли се ми ложимо на то, или је та ствар важна као друштвено питање, у смислу односа публике према глумцима, њене реакције. Много тога може да се види кроз то. Много тога да се демистификује.
Игор Бурић
