Радња представе прати главну јунакињу Јованку Јоку Јаковљевић која у својим касним тридесетим годинама креће у незаустављиву вожњу кроз свој емоционални хаос у који је упала након развода. И док покушава да створи „нови живот” и „нову себе”, уз њу је, како се наводи у опису представе, „елитни одред подршке”, увек спреман да јој додатно закомпликује живот својим саветима.
Све Јокине „саветодавце” у представи игра Анђелка Стевић Жугић, која се поново враћа у Јокине ципеле с пуно љубави и разумевања, чак и, како открива за „Дневников” ТВ магазин, када се не понаша рационално, додајући да се нада да ће је у публика једнако прихватити. У интервјуу за наш лист открива колико је било изазовно да понови све оно што се показало као добро, будући да је претходни комад „Шта ме снађе” на три континента у 55 градова и 15 земаља играла више од 250 пута.
– Ништа не понављамо, направили смо нову представу, са истом главном јунакињом, али у другим животним околностима и јасним циљем да у свему, и продукцијски и глумачки, ова представа буде квалитативни корак више у односу на прву монодраму. Да ли ће то публика волети подједнако као и први комад остаје да се види, тек треба да изађемо пред њу. Интересовање свакако постоји, јер су и премијера у Новом Саду и у Београду распродате, а колико чујем од свог тима, добар је одзив публике и у другим градовима Србије, па и региона. Трема постоји, узбуђење је велико, једва чекам да кренемо – открива на почетку разговора за наш лист Анђелка Стевић Жугић.
Може ли ова прича да буде ветар у леђа гледаоцима за доношење одређених одлука у животу и за потенцијално разбијање предрасуда о наметнутим животним оквирима?
– Ова представа не сугерише никакве изборе нити даје препоруке. Напротив, јако се бавимо разним саветодавцима! Наш циљ је да насмејемо и забавимо људе. Међутим, осим смеха, волела бих да ова представа истовремено подсети људе на важност суочавања са изазовима уз осмех на лицу. Да их охрабри ако се осећају изгубљено, слуђено... Ако неко из публике пронађе и мало инспирације за свој живот, био би то фантастичан бонус. Живот је једна велика комедија, зар не? Бар ја желим да верујем да је тако! Знате, ми смо у опис представе ставили да није за оне са слабим срцем, јаким предрасудама и непогрешивим ставовима. Ово је за храбре душе, спремне да се насмеју у лице изазовима и кажу: „Шта ме ОПЕТ снађе? Па, све најбоље, наравно!" Дакле, да верују себи и оном што желе, чак и кад им се чини да се цео свет уротио против њих. Да слушају своје срце, јер срце увек зна!
Јока се у покушају да створи „нови живот” суочава са разним саветодавцима у овом комаду. Колико је вама лично тешко да се „одбраните” од наметнутог мишљења и послушате саму себе?
– У неким ситуацијама врло лако, али у неким није баш једноставно. Слушати савете паметних људи, оних којима верујете и за које знате да вам желе добро увек је корисно и важно. Али у суштини, све важне животне одлуке морате донети сами, дубоко загледани у своје биће и искрени према оном што ви желите. Све друго постаје компромис са сопственим бићем, који на крају, уколико сте превише слушали друге а на рачун личних интуиција и жеља, води у тугу и огорченост и промашен живот.
Изјавили сте недавно да је „када је слом већ био у соби стварно било глупо заобилазити га”, алудирајући на развод кроз који сте и сами, попут главне јунакиње представе прошли. Колико је личног искуства пренетог у ову причу о разводу и јесте ли се прибојавали како да тој теми приступите?
– Комад је написао Небојша Ромчевић, а да је било страха не би било нове представе, па ни повода за овај разговор.
Шта сте све научили о једној савременој жени играјући све те различите профиле ликова, не само у ове две монодраме?
– Да не постоји један јединствен тип савремене жене, нарочито код оног што нас суштински одређује. Свака од нас је различита и посебна, ма колико се то често на први поглед не види. Мислим да је тако и са мушкарцима. Не верујем у генерализацију кад су људи у питању, мада је стереотипа прегршт.
Овога пута, у представи „Шта ме ОПЕТ снађе”, играћете и једног мушкарца - Јокиног оца. Колико је било изазовно прићи једном мушком карактеру?
– Његово присуство у представи је више симболичко, као потврда карактера Јокине мајке, који би својим тихим присуством требало да подцрта, али ми је врло забавна и драга та тата - минијатура.
Занимљиво је да с овим позоришним комадом крећете баш из Новог Сада у којем сте и студирали глуму. Колико се радујете поновном сусрету са Новосађанима, који вам, рекло би се, радо поклањају пажњу и аплаузе?
– Волим Нови Сад и осећам га својим, не само због времена које сам овде провела и пријатеља које имам, већ и због те заиста велике и несебичне подршке коју ми пружа. Прву монодраму смо овде играли неколико пута и сваки пут је било феноменално. Надам се да ћу ту количину љубави и добре енергије коју ми је публика поклањала са првом представом, добити и на ова два премијерна играња, 24. и 25. марта у Српском народном позоришту, те да ћу тако охрабрена, кренути у нови круг позоришних играња нове представе.
Ако мрачиш мрачно је, ако сијаш сјајно је
У другој сезони серије „Азбука нашег живота” оживели сте лик Сунчице, која је окарактерисана као неко ко уноси светлост у живот главне јунакиње Весне Поповић. Будући да преко камера делујете као неко ко заиста одише позитивном енергијом и ведрим духом, да ли сте њен лик успели да пресликате и у свој живот? Јесте ли и приватно другима „сунце”?
– То морате да питате друге људе - да ли им сване или им се смрачи кад ме виде. Оно што знам је да се својски трудим да на живот и све што се дешава гледам с ведрије стране, да у свему покушам да нађем макар зрно светлости. Није то увек лако, али може да се вежба и навежба, ако је човек упоран. Волим ону девизу нашег предивног Небојше Глоговца: „Ако мрачиш мрачно је, ако сијаш сјајно је. До тебе је!“
Серија „Шетња са лавом”, у којој сте играли, однедавно је доступна на платформи ХБО макс много ширем гледалишту. Колико такво „искакање” једног домаћег пројекта на инострано тржиште може да допринесе и донесе српској кинематографији?
– Срећна сам због таквог успеха првенствено због екипе са којом сам радила, али и уопштено гледајући, верујем да су све то помаци који су важни и који могу помоћи да се скрене пажња на наше тржиште, на наше ауторе и глумце, али и да у квалитетне европске и светске пројекте који се већ снимају код нас, првенствено због добрих продукцијских услова и подстицаја, у већој мери буду укључени и наши аутори, глумци и креативци. Имам утисак да се ствари по том питању одвијају у добром правцу.
Владимир Бијелић
