Ова представа, рађена у адаптацији и драматизацији Кате Ђармати, инспирисана је делима и животом Франца Кафке, за кога редитељ Вељко Мићуновић истиче да је вешто уочавао проблеме са којима се суочава обичан човек у свакодневном животу, и да је створио надреални свет, који штима по надреалним правилима, и то се до данас није променило.
- Тај парадокс ствара огромну тензију у свим његовим делима, чак и у оним недовршеним где се његови јунаци налазе у сталном унутрашњем конфликту и интензивној борби против неке више силе која их надилази, а која је стално присутна. Живимо у доба лаког пристајања. Кријемо се иза лажних идентитета. Претворили смо се у профиле на друштвеним мрежама. Илузије су потрошене. Идеологије су злоупотребљене. Крећемо се у свету који је црн, једноставан, суров и апсурдно духовит. Ту нема компликованих конфликата. Нема мучно морално-поучних дилема. Нема великих филозофских одлука. Критика система (који је уједно и највећи антагониста у свим Кафкиним делима) постаје јасна онда када се открије да баш та машина, она која нас меље, ипак не може да функционише без нас – указује Мићуновић.
Једна од глумица Марија Меденица напомиње да је ова представа уметнички храбар искорак из већине репертоарских пракси српских позоришта, и да ће „Кафка машин“ повести публику на интроспективно путовање.
- Асоцијативни начин мишљења током овог позоришног догађаја је оно на шта представа позива. За мене је ово излазак из сопствене глумачке зоне комфора и трагање за средствима која ми нису до сада била део арсенала. Свет ове представе је све оно над чиме се већина наших истомишљеника гнуша, али истовремено склања поглед, јер нема решење које би могла да понуди. Зато је питање колективне одговорности веома важна окосница нашег заједничког промишљања Кафке и његовог света који је на неки начин „гвоздена песница у свиленим рукавицама” – истиче Марија Меденица.
У глумачкој подели ове представе су још и: Аљоша Ђидић, Радоје Чупић, Драгиња Вогањац, Јована Мишковић, Душан Вукашиновић, Игор Грекса, и Марко Савић.
Сценограф је Жељко Пишкорић, костимографкиња је Марија Марковић Милојев, а музику за представу је компоновала Ирена Поповић.
Н. П-ј.
