КРОЗ ПОЗОРИШТЕ ДО БОЉЕГ РАЗУМЕВАЊА НАСИЉА НАД ЖЕНАМА Од пољупца до силовања

Београдско драмско позориште у последње време се профилисало као водећи театар у Србији кад су у питању улагања, редитељска имена, продукције…
а
Фото: Редитељка Ана Јанковић и глумица Александра Аризановић (Игор Бурић)

Једна од важнијих улога је то што БДП омогућава и новијим генерацијама аутора да се искушају у стваралачким искуствима које сматрају за важно. Таква је представа „Тихо, тише“ Милица Радојчић, у режији Ане Јанковић, са темом вршњачког насиља које у свом средишту има својеврсну позоришну истрагу силовања. Изазивајући полемике на сцени, у публици, ван ње, да ли је примерена и у којој мери, представа већ тиме испуњава део своје мисије – подизање свести о опасним феноменима који су свакодневица, а друштво нема јединствен став о њима.

- Имали смо апсолутну слободу да пројекат урадимо како смо мислили да треба. Није било никаквих ограничења, само подршка да се иде до краја. Сад не можемо да замислимо да је то могло да се деси негде другде у Београду и мислим да је БДП кућа којој такво нешто припада – изјавила је редитељка Ана Јанковић, приликом гостовања на недавно одржаном Фестивалу савременог позоришта „Дезире“ у Суботици. Као на матичној сцени, и на овом извођењу било је људи који су излазили, а то је управо нешто што је део ауторске замисли - да неке од сцена, попут сцене силовања, изазову снажну реакцију.

Основна идеја представе била је да прикаже како се у домаћем друштву не разазнаје јасна граница између секса и силовања. Жене су често у положају да морају да објашњавају шта је шта, чак и да се правдају због тога што су доживеле сексуално насиље. „Тихо, тише“ се посебно обраћа младима, са којима комуницира и кроз музичке елементе које је компоновала Дуда Буржујка, а сонгове писала Ем-Си Сајси.

- Поготово се не зна шта је – НЕ. Да ли то НЕ мора да се вербализује или може да се осети и пре него што то особа изговори. У патријархалном контексту се често подразумева да је женино НЕ исто што и ДА, само речено на други начин, или се изнуди да то постане – објаснила је редитељка, која је због експлицитнијег доживљаја теме покушала да и публику ангажује у погледу одбране граница, да боље осете и схвате шта је то. - Било ми је важно да кроз народњаке, забаву и адреналин, нешто весело претворим у агресивно, извлачећи оно најбаналније. Гласно и непријатно. Сам чин сексуалног насиља изазива непријатност. И то смо направили тако да прелази границе. Та сцена је интензивна, није фиксирана. Ја изађем и одређујем колико траје, у зависности од реакције публике.

Једну од улога у представи „Тихо, тише“, поред екипе перспективних глумаца најмлађе генерације, игра Александра Аризановић, глумица из Краљевачког позоришта, која је студирала на Академији уметности Нови Сад, у класи Бориса Исаковића. Добитница је Стеријине награде из фонда „Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу. Александра Аризановић је такође запажена кореографкиња, а сарадња са Аном Јанковић и представом у БДП је дошла баш из поља сценског покрета.

- Чини ми се да, такође, ми као деца нисмо научени да поштујемо своје границе. Да знамо докле су и да их јасно дефинишемо и кажемо особама преко пута. Почев од тога да нас на славама сви цмачу и љубе од малена, а дете, ја бар као дете, нисам знала да поставим границу, иако ми је то сметало. Мислим да те ситне ствари утичу на то да се у неком тренутку нека девојка не уме да избори за своје НЕ, чак и кад га јасно каже – рекла је Александра Аризановић, која је још од академије научила да сцена може да буде и простор личног ангажмана. - Нас је професор Борис Исаковић увек охрабривао да проговарамо о битним темама и да то увек буде причање неке приче која је у служби тога да човеку који то гледа буде боље. Због тога имам утисак да сам била припремљена за то како ова представа треба да се направи и игра. Каква комуникација треба да се успостави са публиком – директна, искрена, без фолирања, без замаскиравања. Ако сам ја на сцени и говорим о тој теми, баш би било лицемерно да себе заобиђем или не испричам причу неке особе која је мени важна. Баш би било безвезе, труло и глупо да не говорим у своје име ако сам већ ту. И у име осталих на тај начин.

За разлику од глумице Александре Аризановић, која је о могућностима савременог позоришта учила још на академији, Ана Јанковић је то најбоље схватила асистирајући Јернеју Лоренцију. Зато је за потребе представе „Тихо, тише“ у БДП сарађивала и са драматуршкињом Теодором Марковић, као и остатком глумачког ансамбла – Андријаном Анди Ђорђевић, Ањом Ћурчић, Вељком Стевановићем, Чубрилом Чупићем, Николом Ђорђевићем, како би сценски текст био што уверљивији.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести