Његова Аника је од почетка страна и туђа у свету у којем се родила. Свету у којем отац учи сина: „У свакој жени има ђаво којег треба убити или послом или рађањем, или и једним и другим; а ако се жена отме и једном и другом, онда треба убити жену”. Свету у којем касаба не прашта да било шта ремети устаљени ритам заједничког бивствовања гомиле.
Драматизацију једне од најпознатијих приповедака нашег нобеловца потписала је Ана Ђорђевић, која ће представу и режирати. Из мноштва ликова који чине Андрићеву причу, она је, поред Анике, жене ванредне лепоте која је одлучила да „отвори кућу мушкарцима”, фокус ставила на локалног проту чији је син заљубљен у ту „жену отпадницу”. „Сукобљени су то архетипови: блудница и свештеник, лепа жена и стари мудрац”, појашњава Ана Ђорђевић...
Извесно је да ће проту играти Радоје Чупић, док би преостала подела требало да буде заокружена ових дана, с обзиром на то да се прве пробе очекују крајем августа.
Представа ће, иначе, бити рализована у сарадњи СНП-а и Народног позоришта, којима се као копродуцен придружила београдска кућа „БеоАрт”, с тим да „Аникина времена” неће бити и једини заједнички пројекат два национална театра, планирана за следећу сезону. Уколико све буде текло по плану, Српско народно позориште и НП ће поставити и Андрићеву „Травничку хронику” у драматизацији и режији Никите Миливојевића, а може се догодити да као копродукција буде рађена и поставка једног текста Душана Ковачевића, с тим да је још увек отворено да ли ће то бити „Пролеће у јануару” или, што је изгледније, „Балкански шпијун”.
Давне 1954. по Андрићевој новели Владимир Погачић је снимио филм „Аникина времена”, у којем је насловну улогу тумачила прелепа Милена Дапчевић, сестра музиколога овдашњег Илије Врсајкова и супруга генерала Пеке Дапчевића. Чувени глумац, редитељ и позоришни педагог Мата Милошевић је био Кајмакам, син турског паше, протиног сина Јакшу је играо Северин Бијелић, а у подели су се нашле још неке легенде југословенског глумишта: Љубинка Бобић, Босиљка Боци, Милан Ајваз, Виктор Старчић, Томислав Танхофер... Касније су колале приче да Андрић није крио незадовољство Погачићевим виђењем његове новеле, те да је то био и основни разлог зашто су деценијама „Аникина времена” остала једино литерарно дело великог писца пренето на велики екран.
М. Стајић
