“Оно што ме интересује је шта се дешава када у једној заједници попусте кочнице здравог разума, када оне откажу, како се једна мала заједница трансформише у нешто зло”, објаснио је Миливојевић у интервјуу Танјугу.
Инспирисан истинитим догађајима с краја 17. века у Салему, месту у Масачусетсу, које је постало познато по лову на вештице и њиховом јавном суђењу, Милер је “Вештице из Салема” писао почетком педесетих година 20. века, проговарајући о феномену масовне хистерије која је захватила америчко друштво када је у САД покренута тајна истрага великог броја владиних чланова осумњичених да су шпијунирали у корист комуниста.
“Интересује ме како је страх окидач који помера људе ка нечему што је масовна хистерија, лудило. Манипулација људима увек почиње преко страха. То је свевремена тема, свако друштво у свом времену препозна некакав лов на вештице и чини ми се да се и у нашем времену и у насем друштву лако може препознати много тога”, рекао је Миливојевић.
Примећује да где год да се окренемо, можемо пронаћи вештице, само зависи шта су интереси.
“Мислим да је данас лакше него икада извлачити разне вештице, манипулисати истином, људима. Лов на вештице су све те сумануте хипнозе где видите ствари које други не виде, зато што желите да их видите, зато што чујете ствари које желите да чујете, измишљате, подмећете, све је то вештичарење. Салем је метафора, лов на вештице је једна метафора, којом можемо да говоримо о свом времену, свом друштву, свом окружењу. На несрећу цео свет све више личи на Салем, село које је потпуно изгубило осећај за било које истинске вредности. То је постала компликована игра личних интереса која вештичари”, оценио је он.
Разни су страхови и мотиви, а у Србији људи се, констатује, плаше да не изгубе посао и минимум егзистенције и таквим људима је лако манипулисати.
“Имате и море другачијих интереса, страхова и потребе да се контролише друштво и манипулише људима. Цео свет измишља ствари које су непостојеће да би дошли до својих интереса и то раде они који воде овај свет. Просто нас праве будалом, као да не видимо оно што видимо. То је Салем”, нагласио је Миливојевић.
Позивајући се на Аристофанову причу “Плуто”, коју је приказао најпре у Епидаурусу, а потом у Београду и Новом Саду, Миливојевић каже да је Аристофан још пре 2000 година схватио да је Плуто као један од најмоћнијих богова, између осталог бог новца, вероватно слеп чим прави такве глупости и дели неједнако новац.
“Још пре 2000 година у Атини је било јасно да су ствари неједнако подељене, неки имају много, неки немају ништа. Та прича се ништа није променила, нити смо ми успели за 2000 година да померимо свет и друштво ка праведнијој подели. Сад ће крај године и поново ће се показати да је 100 људи богатије од пола планете. Нарочито је то интересантно говорити у Грчкој која је страдала захваљујући Плуту”, оценио је Миливојевић.
Често се враћа и Шекспиру, на Шекспир фестивалу у Чортановцима окупља представе из читавог света рађене по његовим комадима, јер Шекспир је вечна инспирација и наш савременик.
“Шекспир, Достојевски, Чехов или антика, то су ствари које држе ову планету у равнотежи. Питер Брук, који је тумачењем Шекспира обележио 20. век, написао је да је Шекспир као сунце или месец, феномен који се не може објаснити речима. И увек то огледало у коме препознајете и своје време и људе око себе. Магбет, Јулија, Цезар и Леди Магбет су око вас само их треба препознати”, рекао је он.
Миливојевић борави у Дрвенграду као члан жирија трећег Јесењег позоришног фестивала који сматра одличном приликом да студенти треће, четврте године и мастер студија покажу шта знају.
“Тачно постоји тренутак када неко постане глумац или постане редитељ и просто се обрадујете када уочите тај тренутак. Сцена је најдемократскије место на свету, тамо не можете ништа сакрити. Када је неко даровит, то се види, када није и то се види”, рекао је Миливојевић.
Примећује да је младима страшно тешко у времену и друштву које је погубило све озбиљне критеријуме.
“То се одражава на младе људе, који више не распознају шта је шта. Њима је најтеже да распознају и свака будалаштина се лако лепи на њих. А резултат је погубљеност, шта је озбиљан начин мишљења, које представе, шта је тачна глума, јер у свој овој ријалити лудости, лако се побркају ствари. Лако се успех стави у први план а данас до успеха дођете преко ноћи. Успех ништа не значи”, упозорава Миливојевић.
Спрема се за “Травничку хронику” коју треба да режира у Народном позоришту.
“Синоћ сам Емиру (Кустурици) рекао како треба ускоро да радим “Травничку хронику, а он је рекао: Ау, тешко. У праву је, тежак је то посао. То је интровертан роман, тешко га је сценски оживети, али зато је и занимљиво. Андрић је потпуно чудесан писац и заслужује да буде увек жив. Он је наш Толстој или Томас Ман. Писац за сва времена. Празник је за мене када занм да ћу се за пар месеци бавити Андрићем, то је чист дар”, истакао је Миливојевић.
А на питање како ће поставити један од најзначајнијих романа српске књижевности, каже да би била мудра одлука пустити што више Андрића да говори.
“Када имате моћну литературу, њој треба дати простора, да се чује тај текст. Он је толико прецизан и тачан у опису, од оне прве тишине са којом се сретне главни јунак до првог звука који га уплаши. То су све суптилне ствари о којима треба водити рачуна”, казао је редитељ.
На фестивалу који је Кустурица отворио цитиравши Андрићеве речи о судару два света, Миливојевић се присетио свог рада на представи “На Дрини ћуприја” у Дизелдорфу и како је са директором дизелдорфског позоришта дошао на идеју у Берлину, у кафеу где је Андрић често долазио да руча.
“Открио сам у Диселдорфу колико има нашег света, посебно из Босне. Десило ми се да ме је три-четири пута возио таксиста из Босне, тај мост се некако протеже и тамо. То није историјска прича из Босне, њихове комшије су ти људи. Представа се завршавала узбудљивом сценом у којој девојчица на течном немачком говори да су се њени родитељи упознали на мосту у Вишеграду. То је оно што је Андрић говорио, све је у свету повезано”, испричао је Миливојевић.
Миливојевић на крају разговора закључује да су и “Травничка хроника” и “Вештице из Салема” и даље “наше теме”, којима се треба бавити с времена на време.
