“То је прича о томе како достојанствено угасити један живот... о томе како вредновати мале ствари, поготово када их, приближавајући се крају живота, можемо заувек изгубити. Када добије страшну, фаталну вест, Пиранделов јунак мења свој поглед на свет и свој став према животу. Свакодневне ствари, које су му се до тада чиниле безначајним, добијају потпуно нову смисао. Ова представа је присећање, урањање у детаље живота који се лагано гаси”, каже редитељ ове представе.
“Пролеће у Ујвидекију” наставља се гостовањем Шабачког позоришта 6. марта на сцени Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз, које ће извести представу “Претпоследња панда или Статика” Дина Пешута, у адаптацији и драматургији Марије Ратковић, и режији Максима Милошевића.
- Десет година матуре у Шапцу. Тако почиње комплексна и дирљива прича о траумама одрастања и љубави. Жанровски постављена као генерацијска прича о одрастању, “Претпоследња панда или Статика” се кроз савремен театарски језик, скоковито и свеобухватно бави одразом ратова, насиља, транзиције, али и новим условима образовања и рада, (ре)дефиницијама концепата пријатељства, љубави и успеха у савременом друштву - каже се у најави ове представе.
“Претпоследња панда или Статика” је комад младог, али афирмисаног аутора Дина Пешута, награђеног наградом “Марин Држић” Министарства културе Хрватске (2013). Тренутно, комад је у конкуренцији за једну од најпрестижнијих европских награда у области омладинског позоришта – Деутсћен Југенд- тхеатерпреис.
- “Претпоследња панда или Статика” је прича о можда највећој неурози ове генерације – успеху. И најстрашнијој од свих манифестација успеха - одласку на састанак матуре. У тренутку првог сусрета са онима-које-знамо-цео-живот у трептају ока одвија се читав трауматски однос према животу у савременом друштву. Низ генерација које су у време ратова на територији бивше Југославије биле у претполитичком стању, одрастале су у разореном и идеолошки конфузном друштву што нас све уводи у политику на низ веома произвољних начина – идентитетске политике бирамо и мењамо попут тоалете за матуру - наводи драматуршкиња ове представе Марија Ратковић.
Време је у овој представи постављено као бесконачни ланац садашњих тренутака, како напомиње Марија Ратковић, и оно указује на то како смо дошли на “радиоактивно згариште ранијих концепата, вредности и политика, па прошлост и будућност видимо у дијагонали”. У представи играју: Кристина Пајкић, Страхиња Баровић, Милош Војновић и Јована Пантић. Аутор оригиналне музике је Петар Мирковић, дизајн светла радио је Мирослав Сретеновић, а режију видео материјала Видан Миљковић.
Н. П-ј.
