У фокусу Момчиловићевих сценарија, филмова, драмских адаптација и представа, увек су лузери, згубидани, пропалице. Његова сад већ изграђена поетика подразумева да они нису нужно негативни. Својим омиљеним ликовима Момчиловић прилази са разумевањем, чак и љубављу, као социолошки и психолошки потпуно прихватљивим категоријама, с обзиром на то да су „производ“ друштвених околности, времена које од деведесетих наовамо називамо транзицијом.
Као и преходна, наведена остварења, „Смрдљива бајка“ је у позоришном медију претрпела измене у односу на филмски „оригинал“. Два бескућника између којих се рађа дирљива љубав, што је главна потка филма, није прича у представи Српског народног позоришта. Својеврсна бајка је проширена на читаву групу сличних ликова, који насељавају напуштену фабрику, чиме је социјални оквир приче добио додатни ангажман. Управо транзиција, прелазак из социјалистичког у капиталистички друштвено-политички оквир, ратови, латентно су главна тема позоришне адапатције „Смрдљиве бајке“.
Драматуршки гледано, наратив Момчиловићеве представе у Српском народном позоришту је састављен фрагментарно и слободно, отворено, без класичних драмских канона. Представу чини низ „игроказа“ – посета министра фабрици, путовање аутобусом са „иконом“ Слободана Милошевића из Србије у Хрватску, венчање и одлазак у „ол инклузив резорт“, телевизијски дневник, шоу наступ рок диве, мајка са бебом – који заправо приказују судбине ликова. Ова форма је зачудна, апстрактна, одступа од, за ову тему, суровог реализма који је послужио за сценографију Иване Јанчић, костимографију Сенке Раносављевић и глумачку игру. Снажни комички, чак и лакрдијски елементи, наглашени и контрастом између представљене губитничке и гламурозне стварности, стварају још више отклона од потенцијалне патетике у правцу атмосфере пуне уметничког духа. Овом елементу представе знатно доприноси музика коју је компоновао Александар Бахун, неколико сонгова који се изводе током сцена.
Глумачки ансамбл који чине Радоје Чупић, Соња Дамјановић, Сања Микитишин, Александра Плескоњић, Љубиша Милишић, Милан Ковачевић, Душан Јакишић делује довољно моћно, тимски уиграно, уверљиво, трагикомично, без обзира на прилично једноставна решења одабрана да дочарају људе који сваки дан, затрпани властитим мукама, без много осећања сусрећемо на улицама градова. Говорне мане, телесни недостаци, гестуални тикови, менталне дисторзије, били су главни глумачки задаци које ансамбл испуњава са привидном лакоћом, понекад и на границама претеривања у експресији, али чешће са израженом мером за опасности овакве врсте игре.
Игор Бурић
