„Трамвај звани жеља” у Народном позоришту Сомбор

Има нешто „подло“ у подели представе „Трамвај звани жеља“ у Народном позоришту Сомбор.
Нађа Регман
Фото: Нађа Регман

Редитељ Југ Ђорђевић је урадио домаћи. Александар Ристоски је, попут Бранда својевремено, нешто млађи од очекиваног, за улогу гиздавог семеноше Стенлија. Ивана В. Јовановић је још знатније старија за улогу фаталне Бланш. И Милијана Макевић није баш у цвету младости за Стелу, док би Немања Бакић могао да буде таман за Мича. Ово аутоматски реконтекстуализује изворну причу и позива на размишљање које године су нам данас потребне и довољне за оно што проживљавају сад већ иконе драмске литературе.

Кључ адаптације Тијане Грумић по много чему и јесте у овоме, што нема више никог и ништа друго. Нема комшија, другара, болничара. Сви погледи су упрти/ алл еyес он... Тенеси Вилијамс.

Мало је светски познатих комада који на овако убедљив начин описују западњачке, може се рећи и патријархалне моделе положаја и држања мушкараца и жена у вези. Понашања у односу једних са другима и у односу према себи, властитом идентитету у конструкту социјално-економске повезаности која се неминовно одржава и на психолошки - емотивни план. Редитељ и дрматуршкиња представе све ово маштовито коментаришу, отварају и затварају интонирањем дана у недељи, рутине брачних парова и таквог живота уопште. Понедељак, уторак, среда... Дан за секс, дан за партију видео игрица, вече за излазак... Оно што је реалност и даље је суштинско питање опстанка – мушкарац је ту да обезбеди егзистенцију, чак и ако „тешком муком“ треба да одбрани Наполеонов кодекс у тој живописној јужњачкој држави Луизијани. Лепо каже закон – све што је женино, то је и њеног мужа. А још лепше кад Стенли уместо „Варшављанке“ запева „Мазурку Домбровског“, нама познату као химна „Хеј, Словени“.

С друге стране, Бланш је „проћердала“ имање које јој је обезбеђивало живот на високој штикли. Не само њен статус просветне раднице поново је упитан, док је Мич који још увек живи с мамом само још једна слика и прилика и данашњег друштва. Тешко да ће он бити спасилац за Бланш, која је већ жртва. Да ли то онда значи да је Стенли стварно њен судија (и yелат)?

Веома је сликовит приказ њиховог живота сценографкиње Андреје Рондовић. Нема тиркизних боја из комада, романтичне атмосфере Њу Орлеанса. Трамвај звани жеља, па трамвај звани гробље. То је та Марди Грас линија. Сценографија приказује стан Стенлија и Стеле у који долута и њена сестра Бланш чак и без застора, отворен. А заправо затворен са свих страна. Налик хладној, хотелској соби, без прозора и врата, камоли степеница које ипак воде некуда. Осим са стране где седи и гледа публика. Повлачењем радње у дубину, остављен је брисани простор просценијума, за све оне догађаје и осећања које изазива директно суочавање са судбином ликова, редитељске интервенције које појачавају и наглашавају осетљиве сцене насиља. Практично једини комади намештаја су огромни фрижидер (замрзивач) и омањи телевизор. Боја тепиха вриштеће наранyаста. Врло знаковито.

Ивана В. Јовановић је покидала лик Бланш, поготово у другом делу представе, када и у комаду почињу да спадају све њене маске и врцаве, луцидне заштите. У пуном драмском набоју ова глумица је успела да прикаже чист распад једне жене, изнутра напоље. Ни рефлектори јој нису били потребни да покажу како се илузије топе на светлу истине.

Иако својом мужевношћу скоро контраиндикован, сав бејби и нежан, тенор, Александар Ристоски ипак успева да погоди нерв, живац због којег људи углавном не воле Стенлија. Фокусиран на негативне црте, мало му теже иде да недвосмислено јасно ореди оно због чега би га жене волеле, па и Стела Милијане Макевић која је добро одиграла онај скривајући, дубоки ниво женствености, привучен управо тим тврдоглавим, јогунастим, али чврстим и поузданим карактеристикама. Оно „пасје“ у Мичу, толико је на страни дивних квалитета, да то просто вређа, не само Бланш. Ни Немања Бакић у драмском смислу није досегао тачно зашто је то тако. И не само ово нијансирање, разлози због чега су такозвани добри мушкарци често већи скотови од оних „лоших“, није успело у представи. Уопште, читав тај испреплетени низ нивоа Вилијамсове саосећајности са сваким од ликова, разлози због којих свет тих односа данас доживљава коначни крах. Као да се заборавило да „Трамвај звани жеља“ није критика, него сјајан уметнички приказ снаге и рањивости мушко-женског принципа, ма шта то значило. Препуна деликат(ес)них редитељских детаља, готово искључиво потказујући мотив испуњености у (брачној) романтичној заједници на рачун соло, независног живота, ако тако нешто може и да постоји иако се упорно замишља, фина ткања (мело)драмског набоја распарала су се и нестала. Попут трагичне Бланш, за коју не може више да се замисли не само медицинска, него ни лајф-коучинг институција која би је саставила.      

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести