Насмејан дочекује Власта екипу Танјуга у фоајеу ЈДП-а и одмах почиње причу о новинару који је направио дивну репортажу о путовању италијанске репрезентације од Љубљане до Београда, али седећи са њима, глумцима, у ресторану “Мадера”, не знајући да репрезентација није ни кренула из Италије.
“Немојте да ми кажете шта ћете да ме питате. Ваљда неће бити тешка питања”, додаје Велисављевић док се припремамо за интервју поводом 70 година од прве премијере у Југословенском драмском позоришту.
Одмах почиње причу о Николи Симићу са којим је више од 40 година играо у легендарној “Буби у уху” и чија се фотографија налази у фоајеу позоришта.
“Пошто је он становао у улици поред Танјуга, посматрао је како Немци истоварују угаљ, била је то тешка зима и имали смо велики проблем са грејањем, а он је био млад дечак. Стајао је на капији и када немачки стражар крене око зграде, залети се са кофицом, напуни угљем и носи кући. Ја сам на железничкој станици скидао цепанице са вагона и носио кући. Била је то опасна зима 1941/1942. Тада се ишло нормално колима преко Саве и Дунава”, прича Велисављевић.
Каже, често га питају са “Бубу у уху”.
“Остали смо из те прве поставе само Бранка (Петрић), Рада (Ðуричин) и ја. Ја сам једини који је играо све представе. Оне су рађале децу, путовале по иностранству, а ја сам стално био са Николом, до краја”, рекао је Велисављевић, присетивши се и да им је Амбасада Француске поводом 1.500. извођења, што је тада била сензација, организовала вечеру због свог аутора, Француза Жоржа Фејдоа.
Кад год приђе Југословенском драмском, осети “неку старачку нежност” јер се сети “Роде” Гите Предић где је први пут заиграо 1938.
“Мало даље била је условно речено барака, ту је ово позориште почело, као Мањеж, филијала Народног позоришта. Ту сам и ја поцео када је Гита Предић, Нушићева ћерка, одлуцила да се мало игра позоришта, али је она то схватила озбиљно па је направила право дечије позориште “Рода””, рекао је Велисављевић.
Мало је “родинаца” остало, али каже Власта, имају обичај да се сваке године окупе и евоцирају успомене на тај период.
Југословенско драмско је основано Титовим декретом и окупљени су глумци из свих делова земље.
“Овде је запаћена прва генерација позоришне академије, полагали смо пријемне испите на првом и другом спрату, у салама за пробе. Ту су се запатили први наши педагози, који су вршили избор па када изаберу, онда су били потребни добри јувелири да обликују како треба. Ја сам имао среће да сам био код Мате Милошевића, он је био врхунски јувелир. Он је направио од нас генерацију у којој су били Пепи Лаковић, Оливера (Марковић), Олгица Станисављевић, Ђуза (Стојиљковић), Деба (Поповић), Мика Виторовић. Нажалост остао сам сам из те класе”, са поносом и мало туге прича Велисављевић.
Сећа се Власта и да су од њих тражили да носе униформе па су их на улицама препознавали, да су глумци.
“Када су нас пребацили на Црвени крст, у сале за пробе, ишли смо тролејбусима до тих њива, тамо је било кукурузиште, али је народ чекао да ми уђемо у тролејбус, јер је увек било весело. Веселили смо се на свој начин, волели су то путници, за разлику од ових данас намргођених, још када је кишно време...”, испричао је Велисављевић.
По бисеру који се данас одгаја у ЈДП-у, каже, нема никакве разлике у односу на почетке тог театра, чак мисли да ја “ова генерација била погоднија за филигрантску обраду”.
Данас је ЈДП, према његовим речима, добра фирма, а њему је “најдража награда што је проглашен за доживотног почасног члана Југословенског драмаског и уз смех додаје да сада “мора да се понаша озбиљније, нема више врдања”.
Истиче да има безброј лепих догађаја из живота Југословенског драмског, са проба, представа, али и дружења након представа.
“Уобичајно је у том нашем глумачком послу да после представе мало одседимо у салону. Тако је наишло и ово време. Сви имамо аутомобиле, сви возимо и наравно деси се, случајно, да се попије неко пиво, једно-два. Многи су накупили мали капитал оних бодова који се одузимају приликом контроле саобраћаја. Има капиталиста у том смислу. Ја нисам у тој варијанти, радије не пијем ништа, идем толико далеко да ни кока-колу нећу да попијем”, уз смех прича Власта.
Воли и да пеца и каже да у ансамблу ЈДП-а има доста риболоваца, али један је предводник, чак је и своју викендицу направио поред Дунава.
“Нећу да вам откријем ко је у питању, али он је ту апсолутни шампион, некада смо Никола Симић и ја били шампиони. Додуше ми смо се бавили свачим, ми смо вукли и мреже, а овај је спортиста и опасан је. Опасан је и као глумац. Најопаснији међу најопаснијима. Чак је и супругу научио да пеца, па је слика са уловљеном рибом”, рекао је Велисављевић.
Весело је, додаје, кад год дођу на представу коју воле, а све их воле и тада заборављају на све евентуално ружно што им се десило тог дана.
После скидања са репертоара “Хамлета” и “Сумњивог лица” због преране смрти Небојше Глоговца, Велисављевићу је остао само још “Уображени болесник” у ЈДП-а и “Госпођа министарка” у позоришту “Бошко Буха”.
“Имао сам по пет-шест наслова. Сад ме нико неће, не зову ме”, констатује 92.годишњи Велисављевић, а по завршетку интервјуа понудио је екипи Тањуга да их одвезе својим колима, јер он, како подсећа, ни кока-колу не пије.
