Ово традиционално такмичење се у Новосадском позоришту одржава деветнаесту годину заредом, по истим, несвакидашњим правилима, која подразумевају да се у року од 48 сати из шешира извлачи тема, на коју три писца пишу комаде, које потом режирају три редитеља, и изводе три глумачка ансамбла.
Тема је овог пута била “Руда као мерило живота”, извучена из шешира, као и комбинације писаца, редитеља, глумачких екипа и простора у којима ће се играти представе. Текст Чабе Пресбургера режирао је Габор Понго, и та режија је проглашена за најбољу. Други пар су били писац Ласло Паточ и Роберт Ленард, а трећи су чинили победник међу писцима Чаба Сеги и редитељ Золтан Пушкаш.
Одмах након сва три извођења, о поменутим наградама је одлучивао жири у саставу: Розалија Брешћански, Бела Кало и Саболч Толнаи.
Уживао сам у самом процесу рађања текста. Већ одавно сам прижељкивао позив на ово такмичење. Сам наслов “Руда као мерило живота” навео ме је да пишем о самом животу, да размишљам глобално, и да тему приближим на трансценденталан начин. Писао сам о садејству душе и тела, изјавио је Сеги и додао да је о светској неправди и паклу писао на неки свој, духовити начин.
Поред ових, додељене су и награде за најбоља глумачка остварења. За главну мушку улогу награду је добио Даниел Гомбош, за споредну Арпад Месарош, док су у женској категорији награђене Силвиа Крижан и Ливиа Банка. И публика је својим гласовима за најбољу прогласила представу у режији Габора Понга, рађену према тексту Чабе Пресбургера.
Пред почетак овог позоришног програма, у фоајеу је отворена изложба илустрација и цртежа аутора Југослава Влаховића, под називом “Моћ цвећа”.
Рођенданска недеља наставља се данас гостовањем “М студија” из Светог Ђорђа у Румунији, који ће у 19 часова на сцени Новосадског позоришта извести плесну представу “Данс ноар”, у кореографији и режији Доре Барта.
’Фам фатал’ прати историју европске културе. Еротично и сензуално завођење је одлика тог женског лика још из библијских времена. Заводећи интелектуалног мушкарца, мами га у своје наручје, а он, лишен трезвеног просуђивања, постаје биће којим управљају његове страсти. Представа нам приказује фатални плес завођења, који се протеже кроз векове, пројектујући митолошке приче Овидија и Хесиода у данашњем контексту. Појављује се безброј ситних прича, са пуно сарказма и ироније, јер се мрачни однос између мушкараца и жена није мењао током свих ових векова, наводи се у најави ове представе.
Н. Пејчић
