Писац се тако на најлепши начин вратио у Сомбор где је завршио Учитељску школу, недалеко од родног Стапара. За живота је завештао породицу да поклони легат сомборској библиотеци у граду из којег, али и његове околине, је црпео историјске и актуелне теме за романе и приче! – У легату се налази 1.300 књига из Јосићеве библиотеке, сва издања његових 10 романа, 120 прича и остала дела, повеље о наградама, биста коју је израдио академски вајар Александар Циглић и бројни други документи и предмети – каже руководилац Завичајног одељења сомборске библиотеке Марија Чачић, најзаслужнија за отварање овог Вишњићевог кутка.
Књижевник из Београда, такође Стапарац, салашар пореклом и велики пријатељ Јосића Вишњића, Маринко Арсић Ивков истиче да је добро што су се дела чувеног писца нашала у Сомбору и то на једном месту. –
– Одлично је што је то „отворено“ одељење и што ће Јосићеви романи, приповетке и остала дела бити доступна читаоцима и истраживачима. Тако се на пригодан начин завршавају пишчеве муке, тежак живот, непожељност код сомборских отаца у време социјализма и зависност многих колега – каже Арсић Ивков.
Сјајна каријера најпознатијег Стапарца, познатијег и цењенијег у Београду и околним земљама него у омиљеном Сомбору, па и делу стапарског јавног мњења, почела је овако у јулу 1969. године: – Драги пријатељи, частим целу кафану! Молим пиће за све. Имам повод. Данас је овде са нама будући уважени књижевник, Стапарац. Честитам. Родио се писац! – овако је легендарни стапарски лекар др Стеван Поповић крајем шездесетих година прошлог века у стапарском бирцузу импозантно представио Мирослава Јосића Вишњића, једног од највећих потоњих српских писаца.
Сувоњави младић дуге косе и тек израсле брадице, који се, оженивши се школском другарицом из сомборске Учитељске, неку годину пре те незваничне стапарске промоције, отиснуо у Београд да постане писац, једва је дочекао да сиђе из престоничког воза на некадашњој железничкој станици у Стапару и похвали се у станичној кафани да му је изашла прва књига. Сео је за сто код неколицине познатих ликова, који су дочекивали и испраћали ретке возове, извадио тек изашлу, још на боју мирисну књижицу приповедака, ставио је на сто и рекао:
- Људи моји, сан је почео да се остварује. Ево моје прве књиге. Брато, дај литру и соду!
Е, онда је доктор Стева подигао „на историјски чин” тај, наочиглед, безначајни кафански догађај и допринео да се и данас памти! Возови одавно не пролазе кроз Стапар, нико од актера из кафане код некадашње стапарске железничке станице више није жив, али Мирослав Јосић Вишњић је постао један од најзначајнијих писаца српске књижевности друге половине 20. и почетка овог века.
„Светац српскога језика” и „монах српске књижевности”, писац буне и бунта, вечити опозиционар, остао је веран коренима, бачкој равници, Дунаву, Мостонги и Плазовићу, свом Стапару, родном сокаку Ћорошу, пријатељима, паорима, интелектуалцима, прецима, обичајима и вери. И не само да је остао веран, већ је био опседнут Звездом стапарском. Извор читавог књижевног опуса у тиражу од стотину хиљда примерака и преводима на двадесетак језика, „вадио“ је одатле. Из тих људи. Поносних, али својеглавих, инаyија, потомака некадашњих гусара са Дунава, али и вредних паора, сточара и некадашњих ратарских рекордера.
Изразио је жељу да буде сахрањен у Стапару. Одбио је Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Главно место и извор инспирације величанственог књижевног стваралаштва, Стапар, остало је заувек његово. Одабрао је да тамо буде његова Алеја великана. У кругу предака, пријатеља и комшија...
Мирослав Божин
