Уредност читања Моцартових партитура

(извод из биографије),  онда би се, као што се догодило на фебруарском (4. по реду, у текућој сезони) концерту Војвођанског симфонијског оркестра, таква оцена могла односити на уредност читања Моцартових партитура, одабраних за обележавње 260. рођендана, вероватно највећег стваралачког генија у историји музике. Ипак, по  нашем мишљењу, и поред очекиваног,новог извођења и изналажења нечег другачијег, у, већини слушалаца толико присној и радо слушаној музици, није много било.

Наиме, у осврту на „Моцартово вече“ које је приредио наш оркестар (уобличен за ову прилику у мањим, класицистичким оквирима) не може се занемарити труд диригента да из ансамбла извуче адекватну сонорност и експресију какви се очекују од прве Моцартове молске оркестарске композиције, Симфоније бр. 25. у ге - молу, К. 183. Али, осим настојања за постизањем квалитетног тона, узнемиреност и експлозивност динамичких контраста и акцената (у првом ставу), и оно тако карактеристично, „судбинско“ расположење дела у целини, нисмо добили.



У ствари, све је звучало досадњикаво, вероватно и због „развучених“ темпа и поштовања сваке ознаке за понаваљање појединих одсека ставова (што је додатно продужавало трајање), а таквом утиску увелико су допринели доследни киксеви у квартетском корпусу хорни, најчешће присутни код првог пулта. Сличан доживљај „иновативног“ тумачења имали смо и код интерпретације последње, чувене Моцартове Симфоније бр. 42 у Ц - дуру, познате као „Јупитер“, која је тај назив добила после композиторове смрти, због њеног „племенитог и класичног карактера“.



Руковођење Џонатана Брета било је такође пажљиво и врло контролисано, с лепо обликованим фразама и мелодијским линијама, али поново недовољно течно и занимљиво. Иако је коректно представљање, чак умивеног нотног текста, без икаквих диверзија у било којој оркестарској групи (лепо обликоване виоле), али, с чини се, предугим цезурама, које су га још више растезале, било прецизно и компактно чак и у фугату финалног става (Молто аллегро), с добрим односом у корпусу дрвених дувачких интрумената, очекивани брио  у поступно грађеном драматуршком току, добили смо тек на крају.



Ипак, вече које је Војвођански симфонијски оркестар посветио Волфгангу Амадеусу Моцарту, оправдало је слављеничку намену и добило смисао у својој централној тачки, Концерту за хорну и оркестар бр. 4 у Ес-дуру, у којем смо као солисту с интересовањем очекивали младог Николу Ћирића, првог хорнисту Београдске филхармоније. Реткост прилике да слушамо хорну у водећој улози, дала је додатну димензију пријатном сусрету с мајсторством владања овим инструментом које је код Ћирића већ данас на завидној висини. У ствари, међу домаћим извођачима на лименим дувачким инструментима уопште, његово присуство је освежавајуће, с добрим односом између изузетног техничког нивоа и специфичне, топле и меке сонорности, смишљеног приступа даху и интелигентно одмереним сопственим могућностима и осећајем за меру.

Својом, дакле, већ у овој фази развоја снажном свирачком кондицијом и звучношћу која омогућава да се чује сваки, лепо обликован тон, боја и аликвота, или до краја испева украс, па чак изведу и „двоглас“ и лично осмишљени трилери  у солистичкој каденци, млади уметник обећавајуће будућности, свирао је с лакоћом, скоро беспрекорно, као у једном дугом даху, дозвољавајући свима око себе (гудачима и појединим дувачким солима), да остваре музикалну, „позадински“ поуздану пратећу тонску слику. 

Марија Адамов