Један од њих је и Урош Ђурић, општепознат у популарној култури, али као ликовни уметник познат и публици МСУВ, јер је 2013. године представљен великом изложбом “Стратегије ексцеса”. Док је његов рад “Апропријације 2/ Друштвени портрети” био пред посетиоцима, Ђурић је на отварању имао и улогу савременог музичког уметника, познатијег под акронимом ди-џеј.
Изгледа да има много тога заједничког између потребе да се забави и буде забављен, са природом уметности?
- Када размишљам о животу у којем сам се формирао као личност, чини ми се да је уметност била кудикамо присутнија. Нама је све било арт. Трудили смо се да уметност буде у свему, поступцима, одлукама, ставовима које износиш у јавности, расправама које водите приватно, на журкама, на улици... Припадао сам генерацији која није правила, иако је разумела, разлику између, условно речено, званичне или високопрофесионане уметничке праксе и уметности која је била начин на који се облачите, одређујете музику која вас интересује или аспекте онога што вас интересује. То је све било део једног пакета. У том смислу, ди-џејинг није битно одвојен од уметности којом се бавим, иако се тиме бавим крајње свесно да ће то имати стандардан одзив у јавности, као и појавни облик који припада високој култури. Та граница је нешто што мене, као ни многе из моје генерације, никада није стриктно занимало. Као, ово је популарна, а ово је висока култура, на неком академском нивоу или било ком другом затвореном кругу.
Да ли нам зато данас изгледа као да смо запали у крајност, да ако нисте присутни у медијима, у мејнстриму, онда вас и нема!?
- Те врсте отклона је увек било. Радикалне тенденције уметности 20. века које су сада део скоро сваког институционалног музејског пакета у свету, који вам се нуде са највише тачке у вредносном смислу, пре само 100 година биле су потпуно обезвређене са те исте тачке, почевши од импресиониста, који су били исмевани. Импресионизам је био назив ликовне критике која се негативно односила спрам онога што је виђено на једној Монеовој слици. Пошто се она звала “Импресија, рађање сунца”, импресионисти је био погрдан назив који су они генијалном одлуком прихватили. Нешто слично ономе када су навијачи Партизана и свих других тимова навијаче Звезде прозвали “цигани”, а ови изашли са транспарентом “Цигани поздрављају свога шампиона”. То је тај моменат када ви нешто претварате у став. Слично је са позицијама кубиста. Дадаисти су кренули као кабаре у једном кафеу у Цириху, што је фактички оно што се код нас зове кафана. То је тада био најнижи облик забаве, сматрао се простачком. Масни вицеви, женске играју полуголе, за тадашње услове фактички голе... Сваку уметност која са собом носи радкално другачије виђење и приказивање стварности сликама с којима јавност није спремна да се суочи, поготово ако је то слика која одражава актуелни тренутак, поготово они који су на руководећим положајима у друштву, никада нису доживљавали као нешто што је прохватљиво.
Данашњи клиници кажу да смо ми људи 20. века...
- Оно што они не знају и што потврђује њихово незнање јесте то да све оно што они мисле да је 21. век, настало је у 20. веку. Још увек не видим шта је то што су они донели. То само показује да они мало тога знају о себи. Гледају на 20. век као на камено доба, а не разумеју да по питању дизајна, ликовности, он је још увек веома присутан. Нисам јошувек видео технолошку димензију 21. века која је толико доминантна, а да није настала у 20. веку. Дизање техннолошких могућности - стављање нечега у мање кутије и напредак који је базиран на постојећим знањима није инвенција. Кад погледамо Теслине изуме, можемо чак рећи да смо људи 19. века! Ако измисле телепорт и све оно што смо гледали у “Звезданим стазама”, то могу да признам, а за сада ипак нека се још мало образују.
Да ли то онда значи да никад нема промене?
- Не, али суштински и културолошки, промене су мале. Ако данас видим клинце како носе и купују мајице на којима пише “Рамонс”, које сам виђао пре 36 година у Београду, а пре тога 36 година Београд је ослоођен од нациста... Који је то цивилизацијски код?!? Сигурно не бих носио мајицу Стаљина осамдесете, а и дан данас се слуша панк... Зашто? Зато што још увек немамо музику која на тај начин, очигледно и транспарентно, како се то данас каже, носи клицу отпора. Ако ви данас као живу ствар, фронтално, као тинејџер, заступате ставове који су промовисали четворо данас од реда мртвих људи... Пфхф! И индустријска револуција 19. века се тешко пробила. Погледајте само друштвени систм и моду 1914. године. Феудални систем. Само једна република у Европи, Француска, повратак царистичког режима... А опет је та република 1914. године наступала као империјална сила ван Европе. Слично што ради Америка данас. И данас имате монархије у Европи, не мали број. Постоје парламнти, али и наследно право. Јако слабо напредујемо што се тиче друштвног уређења, Напредује технологија, али класни односи остају непромењени. Антиколонијализам, антирасизам, људска права, то су борбе које трају. Комфор је трик који нам је уваљен. Лажна модерност. Живот је рестриктивнији него што је био пре 25, 30 година.
Игор Бурић
Доза друштвеног немира
Ако овде и сада славимо 50 година МСУВ, шта бисмо могли рећи за следећих 50?
- Оно што је важно за уметност, да би уопште могли да се позовемо на њен друштвени значај, она мора да задржи дозу друштвеног немира. Не мора да буде непријатност, али мора да буде оно што други не желе да говоре. То носи са собом дозу критичког говора, али може да буде и забавно и ексцентрично, као што је била дада, да не подилази друштвеном, укусу, а да опет кад се подвуче црта у једној епохи, оно најбоље и најаутентичније буду ти радови и те приче које нису биле прихваћене у доба кад су настајали. Важно је да то остане у друштву.
И поред свих наших недаћа важно је да у стручном смислу не пада ниво институционалног промишљања и обраде онога што је заиста најквалитетенија уметност Србије овог тренутка, без обзира на то који је музеј у питању. Трагично је то када се политика умеша па имамо “случај Пожега” (новембар 2015, политичко кадрирање у култури - прим. нов.).
