Вук сит, овце на броју

и Америчке филмске академије нимало нису биле случајне.



“Бостон глоб” су дневне новине из престонице америчке државе Масачусетс. Почетком деведесетих купио их је “Њујорк тајмс”, а почетком двехиљдитих за глодура (главног и одговорног уредника) долази Мартин Берон (игра га Лив Шрајбер), који инсистира на нечему локалном, али и глобално великом - истрази специјалне редакције “Спотлајт” о злостављању деце у католичкој цркви. Четири новинара - Мајк Резендис (Марк Рафало), Волтер Роби Робинсон (Мајкл Китон), Саша Фајфер (Рејчел Мекадамс), Мет Керол (Брајан д’Арси Џејмс) - након упорне и исрцпне истраге, објављују причу за “Пулицера” која је шокирала многе, довевши до промене чак и у католичкој цркви. Рекло би се - вук сит, овце на броју.



Том Мекарти који је заједно са Yошом Сингером писао и сценарио, освојивши други Оскар за филм “Под лупом”, добро је знао шта ради. Прича је испрчана једноставно, хронолошки, од почетка до краја, остављајући довољно рукаваца да гледаоци развијају њене друге слојеве (медијска индустрија, градска управа, правни систем, религијска осећања, етика). То је био пун погодак зато што је прича сама по себи довољно велика да јој и не треба још већи филм. Глумци су врхунски, али с обзиром на звездану поделу и рутински урадили посао.



Прича је застрашујућа. Када у једном тренутку јунаци закључе да ако је потребно цело село да се дете отхрани, онда је цело село потребно и да се дете малтретира, ствари постану још страшније. Ту постаје јасно да није само црква стуб друштва у којем се не обраћа пажња на “пар трулих јабука”, због целе кошаре сласти. А ту би прича могла и да се настави.



Филмом “Под лупом”, Америка (САД) још једном доказује да није прва само у вођењу ратова против спољњих непријатеља. Развијање институција, поверења у правичност, која између осталог почива и на независном новинарству, чине да се победи осећај тескобе изазван компромисима савременог живота, утиском да се комфор понегде прескупо плаћа.



Са друге стране, посматрано управо споља, Америка се још једном показује као водећа сила која је још одавно (после Другог светског рата) схватила да се ратови не добијају само оружјем. Музика, филмови, слободарски имиy, то је нешто што је и у овом тренутку више него пожељан имиy. И у том смислу – генијалан филм. Аплаудира му се чак и из Ватикана.



Игор Бурић

 

Пројекције у још једном биоскопу



Поводом Феста, новосадској публици актуелности светске кинематографије од синоћ су доступне и у биоскопу Културног центра, у Католичкој порти. Сваки дан, у терминима од 17, 19, 21 и 23 сата, приказиваће се по два вредна филма.

Филм није антикатолички



Оскаровац “Под лупом” је убедљив о вољи цркве да брани свој имиy наспрам ужасне реалности, али ипак није антикатолички, пише ватикански дневник “Осерваторе Романо”.

- Предатори не носе обавезно црквену мантију и педофилија не произилази аутоматски из завета о целибату. Али је сада јасно да је у цркви сувише људи било више заокупљено имиyом те институције него тежином тог чина - пише уводничарка листа Осерваторе Романо Лусета Скарафија. - Све то не може да оправда тешку грешку оног који представљајући Бога користи тај ауторитет да злоставља недужне: то је добро испричано у филму. Филм је убедљив у својој причи.

Новинарка је једино изразила жаљење што није поменута дуга и упорна борба против педофилије у цркви коју је водио монсињор Јозеф Рацингер док је био задужен за доктрину вере, а затим и као папа Бенедикт ЏВИ.

У славу претходника



Филм “Под лупом” многе је подсетио на чувено остварење “Сви председникови људи” Алана Пакуле из 1976. године, у којем се прати откриће новинара “Вашингтон поста” које је довело до оставке председника Никсона, познато као афера “Вотергејт”. “Сви председникови људи” овенчан је са чак четири Оскара.