Што се укуса тиче, кажу да месо питона има укус веома сличан пилећем. То увек кажу, зар не?
Истраживачи су открили да су питони изненађујуће погодни за захтеве комерцијалног фармерског узгоја. Те огромне звери брзо расту, достижући зрелост у року од три године, и веома су плодни, способни да произведу 100 јаја сваке године током две деценије.
Узгој питона је устаљена пракса у деловима Азије где се врсте попут малајског мрежастог питона Malayopython reticulatus и бурманског питона Python bivittatus рутински користе због свог меса.
Истраживачи са Универзитета Меквори и Оксфордског универзитета проучавали су више од 4.600 питона на две фарме у југоисточној Азији. Питони су држани у великим „полуотвореним“ магацинима ради вентилације и темепература као у природној средини.
Њихова исхрана је генерално укључивала глодаре из дивљине и отпадне протеине из прехрамбених пољопривредних система. Неке фарме су чак правиле сопствене „кобасице“ од протеина из отпада. Звучи баш укусно!
Иако су храњени само једном недељно, питони су расли до 46 грама дневно. Код бурманских питона, један грам меса могао је бити добијен на сваки 4,1 грам конзумиране хране, што је много ефикасније него код других домаћих животиња.
Осим тога, откривено је да питони производе мање гасова са ефектом стаклене баште него фарме топлокрвих животиња, као што су краве, свиње и кокошке.
„Хладнокрвни гмизавци су много ефикаснији у претварању хране коју поједу у месо и телесно ткиво него било које топлокрво створење“, кажу научници.
Такође није био велики проблем ако питони прескоче многе оброке, што је корисно за делове света погођене прехрамбеном несигурношћу. Осмотрено је да је 61% бурманских питона било без хране између 20 и 127 дана, али без значајног губитка телесне масе.
Змије такође незнатно конзумирају воду, што је још један велики плус за одрживост. Потреба за водом је минимална и чак могу да преживе са јутарњом росом на крљуштима. Треба им врло мало хране и јешће глодаре и друге штеточине које нападају усеве. И биле су деликатес, историјски гледано, у многим областима.
С обзиром на све те користи, истраживачи сматрају да би још више земаља требало да размотри могућност комерцијалног узгоја питона на фармама. То би могао бити одржив пројекат за неке земље са ниским приходима које се већ суочавају са прехрамбеном неизвесношћу и протеинском инсуфицијенцијом.
„Проћи ће много времена док не видите бургере са месом од питона у вашем омиљеном ресторану“, кажу аутори студије.
(Телеграф Наука/IFL Science)
