Шта смо јели пре кромпира, пасуља и парадајза?: Ово воће и поврће и пољопривредне културе су изворно наше и потичу са Балкана!

Данас је готово немогуће замислити традиционални ручак без сочног парадајза, печеног кромпира, куваног кукуруза или пасуља. Међутим, свих ових намирница на нашим просторима уопште није било све док Колумбо није открио Америку.

Тек без "плодова" Азије, не може се замислити данашња исхрана на Балкану. 

Наиме, из Азије су на наше просторе стигле неке од најважнијих житарица попут пшенице, јечма и пиринча, али и омиљено поврће попут црног и белог лука, краставца и патлиџана. Са Блиског и Далеког истока стигле су нам и готово све питоме воћке, укључујући јабуку, крушку, кајсију, брескву, трешњу и орах. Иако их данас доживљавамо као домаће, све ове културе су током векова стигле Путем свиле и медитеранским трговачким рутама.

Па шта су онда јели наши преци?

Оно што многи не знају јесте да су Балкан и шири медитерански басен прапостојбина неких од најважнијих повртарских и пољопривредних култура које су прехраниле генерације наших предака.

Гастрономско благо наших предака

Пре него што су прекоокеански бродови донели нове укусе, наши преци су вековима пре нове ере у исхрани користили богате биљке које су самоникло расле по балканским ливадама, шумама и сунчаним обалама:

Купус, раштан и кељ: Дивљи предак свих наших купусњача (Brassica oleracea) изворно је растао на каменитим обалама Медитерана и јужне Европе. Пажљивом вишевековном селекцијом из ове сирове, отпорне биљке развили су се данашњи омиљени купус, завичајни раштан, кељ и карфиол.

Цвекла и блитва: Ове две изразито здраве намирнице воде порекло од дивље морске цвекле (Beta vulgaris subsp. maritima), која и дан-данас самоникло расте дуж балканског и медитеранског приобаља.

Боб — стари краљ махунарки: Пре него што је шарени пасуљ стигао из Јужне Америке, боб је био апсолутни главни извор протеина у античкој и средњовековној кухињи Балкана, без кога се није могла замислити ниједна трпеза.

Дивља шпаргла: Позната као краљица пролећне исхране, дивља шпаргла је аутохтона биљка балканског и медитеранског крша, где су је наши преци брали у природи вековима пре него што је постала култивисана и престижна врста.

Дивља шаргарепа и пашканат: Дивља жута и бела шаргарепа (Daucus carota), као и пашканат, природно настањују сочне ливаде Балкана. Тек касније је у Холандији селектована наранџаста шаргарепа.

Овас и раж — од ливадског корова до корисне житарице: Док су пшеница и јечам на наше просторе стигли са Блиског истока, овас (зоб) и раж су се као пратеће биљке управо на Балкану и у јужној Европи први пут развили и култивисали као самосталне, хранљиве житарице.

Шљива: Стигла са Кавказа, постала српска институција!

Иако је код Срба омиљена и представља својеврсни национални симбол, шљива није изворно са овог подручја.

Она потиче са простора Кавказа, Каспијског мора и Блиског истока, а на Балкан су је пре неколико хиљада година донели стари Грци и Римљани.

Међутим, иако није аутохтона, шљива је на нашем тлу пронашла своју другу домовину и постала незаменљиви део српског идентитета и традиције:

Култ шљивовице: Без ње се не слави, не уздише нити дочекује гост. Српска традиционална препеченица од шљиве — шљивовица — чак је уписана и на UNESCO листи нематеријалне културне баштине.

Џем, пекмез и кнедле: Осим за казан, шљива је омиљена у свакој кући за традиционални густи пекмез печен у рерни, слатко и неизбежне домаће кнедле са шљивама.

Аутохтоне воћке балканских шума

Када је реч о слатким плодовима, балканске шуме и пропланци крију праве витаминске бомбе које су се користиле још у Праисторији:

Дрењина (Дрен): Симбол здравља и снаге у нашем народу („здрав као дрен”). Ова изузетно отпорна биљка потиче управо са Балкана и из јужне Европе, а њени опори, црвени плодови вековима се користе за сокове, џемове и традиционалне лекове.

Оскоруша и мушмула: Аутохтоне балканске воћке које су наши преци сакупљали у касну јесен. Посебно је занимљива мушмула, која постаје укусна и слатка за јело тек након што је ухвати први мраз.

Дивља крушка и дивља јабука: Дивљи преци данашњих питомих сорти које и данас самоникло расту у балканским шумама, а некада су биле главни састојак за спремање старог, лековитог напитка — туршије од воћа.

Бобичасто воће из наше шумске апотеке

Наравно, шумске јагоде, дивље малине и добро познато бобичасто воће су 100% аутохтони за Балкан и европске шуме!

Наши преци су их брали по шумским пропланцима и планинама хиљадама година пре него што смо уопште чули за питоме, калемљене сорте.

Шумска јагода (Fragaria vesca): Истинита и оригинална дивља јагода потиче управо из шума Европе и са Балкана. Мала, изузетно мирисна и слатка, била је главна омиљена летња посластица у нашем региону још у млађем каменоме добу (неолиту). Баштаска велика јагода коју данас купујемо настала је тек у 18. веку укрштањем америчких врста, али је ова наша, шумска — права завичајна.

Дивља малина (Rubus idaeus): Права малина је суштински планинска и шумска биљка нашег региону. Потиче са Балкана, средње и источне Европе. Име јој чак и у научном називу (idaeus) вуче корен са планине Ида (у античкој Грчкој), где је према легенди била омиљено воће свих богова.

Купина (Rubus fruticosus): Дивља купина је одвајкада самоникла биљка на балканским шумама, шикарама и живицама. Сакупљала се од праисторије и користила не само за исхрану, већ и за спремање лековитих чајева и вина.

Шумска боровница (Vaccinium myrtillus): Ова наша, мала, тамна боровница која боји уста у плаво-љубичасто је дивља планинска лековита воћка балканских и европских планина. (Разликује се од оне велике "америчке" односно високожбунасте боровнице која је касније донета).

Огроздин и рибизла (црвена и црна): Дивљи преци ових киселкастих бобица су такође аутохтоне биљке влажних шума и планина Балкана и централне Европе.