Добар део живота посветио је ширењу винске културе и љубави према вину, Приче о најстаријем човековом пићу проткане винском поезијом и звуцима гитаре ширио је путем радија и телевизије, многобројним промоцијама, на сајмовима, фестивалима, салонима... Пре њега, на нашим просторима никада није било тако свестраног и оригиналног промотера вина и винске културе.
Због оних млађих љубитеља вина, као и оних који би то желели да постану, зато само укратко да га представим.
Слободан М. Јовић рођен је у Ечкој 1949. године. Гимназију је завршио у Зрењанину, а Пољопривредни факултет у Београду 1974. Докторирао је у Новом Саду 1992. на Технолошком факултету. Предавао је Технологију вина на Пољопривредном факултету у Београду. Истовремено је, од 2001. до 2010. изводио наставу и на Технолошком факултету у Новом Саду.
Ментор је израде и одбране више докторских дисертација. Пише и објављује научне радове и стручне књиге о производњи вина и ракија. Као прави промотор винске културе држи многа популарна предавања љубитељима вина и публикује радове којима на свој начин популарише вино и винску културу у дневним новинама, часописима, радио и ТВ емисијама.
Одласком у пензију је заћутао. Заједнички пријатељи често су ме питали шта је с њим, шта му се догодило. Пре неколико месеци срели смо се на Палићу:
- После 48 година друговања с вином и уз вино рекао сам себи: Седи и пиши, толико је и значајних доживљаја и искустава која су се наталожила минулих година!
И, ево, у рукама ми је књига „Вински молитвеник”, штампана пре непуних месец дана. Издавачи су Народно позориште Тимочке крајине и Центар за културу „Зоран Радмиловић” у Зајечару. Лепо опремљена, са поднасловом „За сваког по нешто о вину”.
Значајан део живота Слободан Јовић провео је у кафанама бавећи се музиком. Стицајем те срећне околности у њима је сретао многе интересантне ликове, који су му, као осведочени енофили, знајући да је енолог, постављали разна питања везана за вино. Већ првим прелиставањем књиге закључујем да је „Молитвеник” прави, потпуни одговор на многа питања, за чије целовите одговоре је требало времена, а и прилика, да би се они разумели и били запамћени.
На тај начин аутор испуњава дуг својој браћи по капљици а тиме и свима онима све бројнијима и млађим заинтересованим за поетику жеђи.
По томе је ова књига јединствена, можда и у свету, легура буквара и врхунског уџбеника. У нас, „земљи вина”, како се нескромно титулишемо, нешто слично досад није објављено. „Вински молитвеник” је Јовићева прича о вину, штиво у коме има хемије, технологије и микробиологије, али и шаљивости, помало и филозофије, увек забавно, информативно и поучно. Испричано разумљиво и питко као најлепше вино.
Једном професор - увек професор! У књизи се спомињу и људи који су му били и остали важни као и нека сећања везана за њих и вино. „Свака од испричаних прича преставља једну искру која је у одређеном тренутку мога живота заискрила са дна винске чаше” - каже аутор овог својеврсног молитвеника.
У поговору књиге Петар В. Арбутина каже:
„Јовићев живот са вином био је истовремено и наука и љубав, музика и поезија, лепа реч и пријатељске емоције, заносне винске меланхолије, у којима вино није катализатор, већ поуздан сапутник, разговорник скромних речи и дискретни креатор дубоких осећања. Песмом, причом, анегдотом, дивним сећањем на још дивније људе.”
Јовић је својим студентима истицао значај овињавања нових бачви и буради за пријем вина. На исти начин, у књизи говори како пре пијења треба овинити дух винољубаца за свети чин пијења. Он то постиже елегантно и читком, сваком разумљивом, инспиративном причом, која побуђује жељу за чашом.
Књигом „Вински молитвеник” Слободан Јовић нас је уверио да и за њега, баш као и за вино вреди она стара, што старији то бољи.
Пријатељу стари, настави и даље да служиш Дионисосу. Пиши!
