Да ли је 21. век последњи за људску врсту? Научници открили како би могао да изгледа крај
Питање како би људска врста могла доживети свој крај вековима обузима машту, али савремена наука овом проблему приступа без мрвице драматургије и холивудских ефеката.
Уместо тога, истраживачи, климатолози, биолози и астрофичари сагледавају егзистенцијалне ризике кроз призму вероватноће, историјских образаца и егзактних података, наводи Popular Mechanics.
Ако посматрамо чисто биолошку и палеонтолошку историју, просечан животни век једне врсте сисара на Земљи износи између један и два милиона година пре него што изумре или еволуира у нешто друго. Будући да је модерна људска врста Хомо сапиенс стара тек око 300.000 година, научници наглашавају да се налазимо у самом повоју свог биолошког века, али да смо развили технологије које тај век могу драстично скратити.
Истраживачи са Института за будућност човечанства на Универзитету у Оксфорду процењују да је вероватноћа да људска врста изумре током 21. века чак један према шест. Ова статистика не заснива се на страху, већ на чињеници да смо у последњих сто година створили потпуно нове врсте претњи које у природи никада раније нису постојале.
Природни ризици су током историје већ доказали своју деструктивну моћ кроз пет великих масовних изумирања. Најстрашније међу њима, пермско-тријаско изумирање од пре 252 милиона година, обрисало је више од 70 одсто свих живих бића на планети. Главни кривац биле су масовне вулканске ерупције у Сибиру које су ослободиле огромне количине угљен-диоксида, закиселиле океане и довеле до потпуног колапса екосистема.
Научници упозоравају да модерне климатске промене и сагоревање фосилних горива пумпају угљеник у атмосферу брзином која је у неким аспектима чак и бржа од оне током пермског изумирања. Ако се тај тренд настави, нећемо само сведочити топлијем времену, већ потенцијалном нарушавању стабилности океана и атмосфере, што би пољопривреду и одржање људске популације учинило немогућим.
Поред климе, природне претње укључују ударе великих астероида и ерупције супервулкана попут оног испод парка Јелоустоун. Ипак, астрономи данас успешно прате већину великих објеката у свемиру, док се ерупције супервулкана дешавају изузетно ретко, на сваких неколико десетина хиљада година, што природне ризике чини знатно мање вероватним узроком нашег брзог краја у поређењу са опасностима које саме стварамо.
Научна заједница забринута
Највећу бригу научне заједнице данас изазивају антропогени ризици, односно опасности произашле из људске технологије. Откриће нуклеарног оружја у двадесетом веку било је први тренутак у историји када је човечанство у руке добило моћ да уништи сопствену цивилизацију. Ризик од нуклеарног рата не лежи само у самим експлозијама, већ у нуклеарној зими која би уследила, где би чађ у стратосфери блокирала сунчеву светлост и изазвала глобалну глад.
У 21. веку синтетичка биологија и биотехнологија преузимају примат као једне од најопаснијих претњи. Развој генетике омогућава стварање патогена који могу бити знатно смртоноснији и заразнији од било ког природног вируса. Било да је реч о случајном цурењу из лабораторије или намерној злоупотреби, синтетичка пандемија представља ризик за који глобални здравствени системи немају спреман одговор.
Вештачка интелигенција
Такође, неконтролисани развој вештачке опште интелигенције представља посебну филозофску и научну енигму. Истраживачи се не плаше злонамерне машине из научне фантастике, већ сценарија у ком изузетно способан интелигентан систем добије циљеве који нису савршено усклађени са људским опстанком. У том случају, човечанство би могло бити уклоњено просто као препрека у остваривању неког другог задатка те интелигенције.
Када се сви ови фактори споје, научници долазе до концепта такозваног Великог филтера, који покушава да одговори на чувени Фермијев парадокс и питање зашто још увек нисмо пронашли трагове ванземаљских цивилизација у свемиру. Једно од најприхваћенијих објашњења јесте да свака цивилизација, чим достигне високи ниво технолошког развоја, неумитно ствара алате којима на крају уништи саму себе пре него што успе да насели друге звезде.
На крају, научници наглашавају да до изумирања вероватно неће довести само један усамљени догађај, већ ланчана реакција. Еколошки притисци и несташица ресурса могу изазвати политичку нестабилност, што даље повећава ризик од ратова и употребе напредних оружја, због чега је разумевање и спречавање ових каскадних ризика кључни задатак за опстанак наше врсте.