Интервју
ОД ЗВЕЗДЕ ГРАНДА ДО САВА ЦЕНТРА! Мирза Селимовић открива тајну успеха: Остајем доследан себи и НЕ ПРИСТАЈЕМ на ПРЕЧИЦЕ
У јеку музичке турнеје, популарни певач Мирза Селимовић припрема и свој до сада највећи концерт - 15. новембра заказан је спектакл у београдском Сава Центру.
Емоцијом и снагом гласа освојио је публику још као победник такмичења „Звезде Гранда”, а од тада је сигурно градио каријеру испуњену песмама које остављају траг. Недавно је додатно одушевио публику дирљивим дуетом са Емином Јаховић, песмом „Ништа или све”, која је наишла на сјајан пријем. У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин Селимовић је говорио о узбуђењу које доносе велики концерти, о искрености као кључу сваке интерпретације и о поверењу које публика годинама гради с њим. Дотакао се и сарадње са колегама, важности емоције у свакој песми, као и личних вредности које га воде кроз каријеру, али и кроз живот.
Публика вас препознаје по емоцији и блискости коју носите на сцени, а колико је тешко сачувати ту повезаност с људима када концерт прерасте у велики спектакл, као што ће бити онај у Сава Центру? Да ли је узбуђење веће од притиска када знате да вас чека највећи наступ до сада?
– Искрено, увек је присутан неки здрави немир пред тако велики концерт. Али, чим изађем на сцену и осетим погледе људи, њихове осмехе, ту топлину - притисак нестане. Било да певам пред педесет људи или у пуном Сава Центру, трудим се да останем свој и да емоција буде прва и да ме носи. Спектакл је само оквир - суштина је у емоцији и енергији коју делимо те вечери.
Ваша сарадња са Емином Јаховић спојила је две јаке енергије и публике - како сте ускладили интерпретацију песме која носи толико емоције и с обзиром на то да не пристајете на компромис када је реч о квалитету, шта је пресудило да баш „Ништа или све” добије ваше искрено „да”?
– Та песма ми је легла на прву. Имала је причу и мелодију која те осваја у тренутку. Емина је неко ко тачно зна шта жели, а опет уме да чује и осети другу страну. Било је задовољство радити и сарађивати са њом. Нисмо морали много да се „усклађујемо” - емоција нас је повела и све се догодило природно. Зато и верујем да песма лако допире до публике.
Једном сте рекли да вам је важно да се ваше песме могу слушати у кругу породице и да кроз њих оставите неки траг. Колико вам у том контексту значи када вам неко приђе и каже да му је ваша песма помогла да преброди нешто тешко и како лично доживљавате ту одговорност коју музика носи данас?
– То ми је највеће признање. Можеш имати милионе прегледа, али када ти неко каже да је уз твоју песму плакао, смејао се, пронашао снагу - то је оно право. Онда знаш да твоја музика има сврху. Осећам одговорност, али она не притиска - она инспирише. Даје ми смисао за све што радим.
Победа у „Звездама Гранда” била је ваш велики почетак, али сте одмах рекли да права борба тек тада почиње. Који је тренутак у тој борби био најтежи за вас?
– Најтежи су они моменти кад све стане - кад нема песме, кад се публика можда мало удаљи, кад се запиташ да ли си још увек на добром путу. Тада је најважније остати доследан себи и не пристајати на пречице. Највећи изазов је сачувати свој идентитет и не изгубити емоцију у индустрији која често фаворизује форму над суштином.
Говорили сте да вам је важније да из песме извучете емоцију, него да све буде технички савршено. Када вам стигне нова песма од аутора или продуцента, шта је прво што тражите у њој? Шта мора да вас „погоди” да бисте је прихватили и постоји ли песма коју сте некада одбили, а касније сте видели да је постала хит?
– Прво слушам мелодију, па онда радимо на тексту. Ако ме дирне док је изводим уз гитару - то је то. Није ми важно да ли ће бити хит, већ да ли могу да је „донесем” искрено. Било је песама које сам одбио јер нисам себе чуо у њима, и да - неке су касније постале велики хитови. Али нисам зажалио никада и мислим да постоји безброј таквих примера на нашој и светској сцени.
Помињали сте да су вас упоређивали са Кемалом Монтеном, Здравком Чолићем, Харијем Мата Харијем… Хари вам је и написао песму која се нашла на вашем првом албуму. Како сте тада, као млади певач, доживљавали те сусрете и подршку великих имена?
– То су тренуци које не заборављаш. Када ти неко попут Харија напише песму, то је огромна част, али и подстицај да даш максимум. Као млад, био сам и поносан и прилично уплашен - желео сам да оправдам поверење. Та подршка ме је формирала и дала ми веру да сам на добром путу, али и да ништа не долази преко ноћи.
У Новом Саду сам упознао љубав свог живота
Планирате ли у оквиру турнеје коју сте започели поновни наступ у Новом Саду, али у неком већем простору, и како доживљавате ту публику?
– Нови Сад ми је одувек био посебан. Тамо сам певао још на почетку, а публика ме увек дочекује као неког свог. Волео бих да се вратим, овог пута у већем простору, јер осећам да имамо још много тога да поделимо. То је град највећег кантаутора икада са ових простора - Ђолета Балашевића, град у којем сам упознао љубав свог живота и стекао другарства за цели живот.
Нисте од оних који планирају далеко унапред, те сте више пута рекли да живите за тренутак. Да ли вам је управо та опуштеност помогла да останете „нормални” у свету који зна да буде пун притисака?
– Верујем да јесте. Када се превише планира, лако се разочараш. Кад идеш дан по дан, увек си присутан, захвалан на малим стварима. То ми помаже да сачувам главу и срце у балансу, а то је, у овом послу, често највећа победа.
Ивана Јапунџа
