Некада му је, каже, хирургија била хоби, а некада музика, како су године пролазиле, тако су се медицина, уметност и спорт преплитали. Управо у спорту и музици наш саговорник проналази вентил од стресних ситуација, каже - преко потребан у послу хирурга. Прву операцију обавља 1986. године, а читав радни век му је прошао на Институ за онкологију.
- Осамдесетих година било је мало оних који су желели на хирургију. Како онда, тако и сад за хирургију мораш имати мирне руке, одлучност и стабилност. Уколико ниси мануелно спретан, не можеш бити хирург. Било је и оних који су желели на хирургију, али нису успевали. Прошао сам у својој едукацији и грудну хирургију, ортопедска, васкуларна одељења, а, нажалост, имао сам и ратно искуство - каже за “Дневник” др Мајдевац.
Овог последњег из деведестих година се нерадо присећа јер је радио као мобилисани лекар. То су, уједно, и најтежи услови у којима је радио.
- Били смо смештени између цркава у неком винском подруму. Падале су бомбе око нас, били смо у неизвесности да ли ће нека погодити и нас. То је део хирургије који баш и није за причу - каже наш саговорник.
Без обзира на тешкоће на које је наилазио, препреке у виду љубоморе, сујете и сличног, хирургију доживљава као задовољство, а не као стрес. Када је реч о умећу у послу, величина једног хирурга огледа се у томе “да зна када треба да стане“.
- Када сам почео, оперисао сам најстарије, од 70 до 85 година. Како је време одмицало, оперисао сам моје вршњаке, па мало млађе. Сада оперишем децу мојих пријатеља. Задатак хирурга је да, без обзира на потешкоће у операцији, избегне крварења и повреду. Понављајући захват хиљаде и хиљаде пута, хирург учи како то да постигне, али и да зна када да стане на време, како не би било непотребних компликација. Радим и врло компликоване операције, понекад оно што је и наизглед неизводљиво, оне лакше остављам млађима, главни циљ је да обучим генерације које долазе - појашњава др Мајдевац.
Током операција док је он у сали обавезна је музика, која га прати читав живот. Наиме, током студентских дана набављао је плоче - махом европске хитове. Репертоар му је био толико богат да је почео да се бави послом диск-џокеја, и прошао је обуку за ди-џеја, што је тада био пионирски посао. Деведесетих година, у време инфлације и малих плата, парадоксално али истинито - хирургија му је била хоби, а музика посао.
- Имао сам велики број плоча/винила/ као и касније ЦД-а. Након каријере ди-џеја радио сам на новосадским радио-станицама, уређивао прво емисију “Суботом са вама”, а затим сам уређивао програм на „Радио стотки“ дуги низ година. Пуштао сам тадашње хитове и то паралелно уз хирургију, коју никада нисам напуштао - присећа се др Мајдевац.
Почетком деведесетих година отворио је и продавницу плоча, која је радила до 2011. године.
- Био сам власник радње “ProMusic” која се није експонирала. Налазила се у Улици Златне греде и имала је слоган “Мала радња за добар звук”. Ту смо продавали оригинална издања. Међутим, како је пиратерија напредовала и како смо губили купце који су се исељавали из Србије, радња је престала да ради. Посао у таквој врсти радње обогатио ме је познанством са многим љубитељима музике - вели др Мајдевац.
Активно је играо тенис у клуб Војводина, где су освајали првенства државе и покрајине. Његово најбоље место је седмо у јуниорској екипи у Југославији. Имао је прилику да игра са Бобом Живојиновићем и другим тенисерма тог времена.
Све заједно што му је обележило живот, каже, помаже му да у операционој сали оперише по неколико сати. Поред свега набројаног, каже да хирург мора бити психофизички спреман за овај вид занимања. Њему су музика и спорт у томе много помогли.
- Када дође време да се престане с хирургијом, из моје перспективе јако је важно да имате друго интересовање. Они који то нису имали, а стално су под тензијом, под том позитивном енергијом која вас тера да одреагујете у делићу секунде, у озбиљном су проблему. Због тога је добро имати хоби - појашњава наш саговорник који и данас стане за мискету у оквиру журки које организује “Old tajm disko gang”, најчешће у клубу “Zeppelin”.
С. Аничић Илић
