Или, то ипак и није баш толико за неверовање. Јер, онима који су „само“ гладни или жедни, овај је натпис сасвим сигурно нешто као сламка спаса; светло у тунелу како не би сироти лутали од једног до другог „концепта“, од једне до друге „приче&садржаја“ и притом мучени остали празног стомака и сувих уста.
Не тако давно, ствари су биле једноставније: кафану смо бирали по доброј и квалитетној храни, а биртију по кафи, пиву и „домаћој љутој“. Још ако је и услуга била „на нивоу“, крај приче. Никоме није падало на памет да даље „истражује“ и лута у потрази за нечим бољим, лепшим и спектакуларнијим. И што би кад су овде све - од пређела, преко главног јела, па све редом до десерта и угодно расхлађених напитака, имали онако по вољи и жељи. Слично је било и у претходницама данашњих кафића, барова и ноћних клубова – биртијама, како им се радо тепало. Свако је имао свој сто, своје пиће и своју конобарицу. Више од тога, сматрало се, нормалном човеку ни не треба. Па што би на кугли земаљској могло да буде боље од хладног шприцера у хладовини липе или од „праве“ домаће кафе, све с ратлуком и транзистором у позадини који „чита“ прве јутарње вести? Мислило се, нема боље.
Кад оно, модерно време – модерне и комбинације. Данас је готово па немогуће замислити иоле озбиљнији СЗР/СТР без концепта, то јест, како се то популарно каже „приче“/“садржаја“. У преводу, не можеш више ни у кафани седети ’нако. А не, мора вазда нешто ново да се дешава: столица одједаред виси с плафона и то на месту на којем се до пре неки дан вртела некаква кугла, на столовима распарене шољице и чаше по „последњој моди“, кофер уместо астала, тапете уместо књига... Те седи у фотељу, па је онда хит седење на патосу, следећи пут дођеш, кад оно бамбус гарнитура, таман се на њих некако навикнеш, кад оно стигле клупице... Лепо ни сам не знаш да ли си промашио кафану, а да ниси још ништа ни лизнуо. У ресторанима – иста прича. Не знам када сам последњи пут чула да је неко хвалио храну; углавном сви препричавају из каквих су тегли/чаша пили, односно, из чинија/вангли/тањира јели. Уз то, наравно, за ресторан је јако важно и да ли има и каква је анимиција за децу (тобогани, љуљашке и слично) на располагању гостима, а под обавезно је и да се свакодневно организују разноразни „културни“ програми - свирке, концерти, књижевно вече, модне ревије... Све у свему, опет је формула за успех крајње једноставна: што луђе - то боље. Амбијент, а не понуда; форма, а не суштина. Јер, храна и пиће тешко да би, осим оних неколико оданих љубитеља доброг залогаја и капљице, могли да привуку већу и бројнију клијентелу неопходну да би се у овом послу опстало и успешно пословало бар неко време.
У преводу, нису то сад нешто угоститељи „од беса“ кренули да лудују; гости су се променили. Њима, који су се к’о канда свега нагледали и који су (што би бабе казале) помало „свега и сити“, данас је за срећу потребно свега – још више. И то стално. Та празнина, нешто као црна рупа нашег доба, све садржаје који су у понуди гута брзином муње. Оно што је данас супер/врх и екстра, већ сутра је бајато/пасе и тако „потрошено“. У преводу, ко још нормалан једе сладолед у „обичном“, кад су у понуди тотал „шашави&откачени“ ружичасти и црни корнети и ко би при здравој памети и помислио да буде озбиљан кафеџија а да уз кафу не послужи бар колачић среће? „Само“ кафа данас једноставно више није концепт. Слична је, богата садржајима, ситуација и у сваком иоле респектабилном (или оном који претендује да то постане) бутику, где су „крпице“ одавно постале нешто као „декор“; део невиђено оригиналне сценографије с палмама, старинским огледалима и лампама, персијским теписима и алт дојч комодама. Ту су још и „бутик“ хотели, у којима се за одабрану клијентелу, која „цени приватност и аутентичност“, нуди комплет поставка – од жељене епохе, преко оних филмских и музичких, па све до „селебрити“ и варијанте из 10001 ноћи. А у њима, без обзира на задати правац и тему, за врло ограничен број гостију свега неограничено – од масажа, преко конобара који изгледају као манекени и конобарица које су на путу да постану топ модели, па базена, сауна, бјути салона и соба с погледом, када величине осредњег језера, баш као и кревета у којима се спава као на облаку...
И све то (и ко зна шта све још) на крају ипак није довољно. Увек фали још нешто,нека „лудорија“ која ће можда коначно да „напуни“ сву ту празнину у људима, способнима изгледа да се у том пакет аранжману који је неко други осмислио и за њих направио још једино „насликају“. А осим тог вазда садржаја гладног конзумеризма, има ту чини се још нечега – страха од тога да се макар на трен остане са собом. То је изгледа за многе у данашње време постало нешто као „но-го-зоне“, односно, територија коју би требало заобилазити у широком луку. Јер, ко зна на шта би (далеко било) све могли да налете кад би се макар на моменат обрели у друштву тих комплет странаца – себе самих.
Боље овако, дизајнираним стазама блажене безсвесности...
Јасна Будимировић
