Нова посластица из њене креативне кухиње је улога Франке Анић у изузетној комедији „Последњи Србин у Хрватској” и Наталије у серији „Пет” која се емитује на Радио-телевизији Србије, сваке суботе од 20.00 часова. Серија прати животе пет жена које се налазе у врлогу криминогених елитистичких породица, проституције, подземља и опасних момака из Београда. Жене које су остале без браће, очева, момака, мужева и које се ујединују да би одужиле дугове прошлости, које су им оставили у аманет они којих више нема, играју Јелена Ђокић, Гала Виденовић, Марија Каран, Милена Радуловић и Христина Поповић која каже да јој је драго да имамо серију у којој су пет жена главне јунакиње.
У серији „Пет” играм уличарку Наталију-Тили, која илегалним путевима зарађује за живот. Живи са стрицем и са сином али је јако незрела и неодговорна као мајка. Ближа јој је улица него родитељство, прича Христина Поповић о својој улози на почетку разговора за Дневников ТВ магазин.
Како је протекло снимање у Београду?
Ја сам одрасла на Вождовцу, тако да ми није било тешко да схватим о чему се ради у овој причи. Било ми је задовољство да искористим то своје одрастање и у серији.
Филм „Последњи Србин у Хрватској” је остварење које нас на хумористичан начин суочава са нама самима, али многи људи не воле да чују истину, па лако могу ту фрустрацију пренети на глумце. Ви сте се сами понудили да играте главну улогу, да ли је било иоле страха, задршке?
Немам страх као филтер у одабиру улога. Поготову када је нешто паметно и веома духовито написано. Овај филм је мени један од најдражих филмова икад и мислим да има моћ да на најбољи могући начин неутралише све регионалне предрасуде које нам више ничему паметном не служе. Људи дословце плачу од смеха током пројекција - хоћу рећи поред тога што има и неког вишег смисла - забава је загарантована!
Назвали сте филм серумом за лечење свих регионалних предрасуда, да ли верујете да лепота и уметност заиста могу спасити свест, будући да се ни у самом филму не назире крај овим конфликтима?
У смислу подизања свести, да!
Да ли сте ви кроз своју професију и разне улоге које сте остварили и сами ослободили неких предрасуда или мењали ставове?
Наравно. Свака представа или филм захтевају да се озбиљно бавиш темом која се обрађује. Када се уђе дубље онда се често дешава колапс неких површних ставова које смо до тада на ту тему имали.
Како одржавате свој правац и баланс у мору јавних коментара, од оних на улици до оних у медијима, којима је глумац неминовно изложен?
Трудим се да мишљења других о мени не формирају мој однос према себи. Окружена сам феноменалним људима и пријатељима који су писци, редитељи глумци, сликари...и сигурна сам да ми они такође помажу да одржим правац.
Освајали сте планинске врхове, учествовали у поларној експедицији, триатлонима, такмичењу у брзој вожњи... Како дефинишете ту потребу за екстремним спортовима?
Као одлажење од идентитета глумице, јер ипак нисам само то. У планини на великим висинама или на екстремно ниским температурама су другачији приоритети. Дан ти се састоји од једноставних ствари. Да останеш сув и хидриран. Колико год да парадоксално звучи али ја на експедиције одлазим да бих се одморила.
Мајка сте, глумица и жена која се посвећује разним спортским активностима, што свакако захтева доста времена. Да ли смо осуђени на компромисе у тој борби с временом и сопственом енергијом и мотивацијом или верујете да човек заиста може све, попут реалних суперјунакиња које сте играли?
Верујем да много тога можемо. Зашто бисмо се борили са временом када можемо са лакоћом да испланирамо дан и тако себи обезбедимо време за наше потребе. Кад је фрка смањиш захтеве али задржиш циљ.
Снежана Милановић
