Логична последица ових економских миграција јесте и чињеница да се број телефона доброг, уредног и савесног тапетара, водоинсталатера, кројачице, електричара или, рецимо, молера чува меморисан у телефону и то отприлике у групи „фамилија број 2“ и даје се на препоруку - само „провереним“ пријатељима, за које смо сигурни да неће изнервирати или, недајбоже, наљутити нашег „таман смо се навикли“ мајстора, који нам све по кући онако фино и педантно завршава.
Други проблем (налажу га, наиме, правила тржишног пословања) је у вези с ценом коју наплаћују за услуге. Што би се рекло, коштају толико(част изузецима). да смо поверовали не само да су им руке „злата вредне“, већ да су од злата и направљене. Преведено на свима разумљив језик, то значи да без једне „црвене“ не треба ни у телефонотеци да кренете да тражите број, а камоли да зовете неког мајстора да вам се нађе у невољи. Та хиљадарка је отприлике цена изласка на терен („да мајстор погледа“), а за све остало мораћете мало више да се „отворите“. Ако сам добро разумела, за средње озбиљну поправку је потребно неких 3.000 динара, а могућа „корекција“ познаје само (по новчаник болне) операције сабирања и множења...
Ово би било нешто као такозвана макроекономска анализа, која нам углавном говори о томе како се ствари крећу на фамозном&слободном тржишту – веће понуда, мања потражња и обрнуто. Дакле, што је мање „злата вредних“ руку, то ће оне преостале бити „златније“. Е сад, како бисмо то читали из „микроекономске“, то јест, оне мало „личније“ перспективе, која се тиче свих нас и шта би нам у том случају ови подаци евентуално дошапнули?
Прво што ми је пало на памет је не баш супер, супер, али онако прилично згодна комедијица „Идиократија/Idiocrasy“, редитеља Мајкла Џаyа из 2006. године, с Луком Вилсоном у главној улози. Препричано у најкраћем, главни јунак, обичан човек/редов Џо Бауерс, се буди након пет векова хибернације (наравно, у питању је мистериозни војни пројекат и још мистериознији проблем који је проузроковао ово кашњење с буђењем) и врло брзо након што је отворио окице, схвата да се свет у међувремену озбиљно заглупио. Шокиран, редов Џо чији је ај-кју пре него што је постао део овог хај-тек пројекта био у равни с оним карактеристичним за затворенике, сада је - након 500 година еволуције и напретка цивилизације - заправо најпаметнији човек на планети! Толико се, наиме, „опаметио“ да је и једини способан да помогне ни мање ни више него председнику државе у решавању државних проблема у вези с убрзаним нестајањем биљних врста...
Као што сам рекла, ништа посебно; једна лагана летња филмска сага о „владавини не баш паметних“, која (јер у свакој шали има бар мало збиље) и гледано из перспективе једног сасвим просечног конзумента услуга који за сваки могући проблем који искрсне има – да ја то лепо платим – решење, можда баш и није толико ван памети. Не бих сада о резултатима истраживања која показују да је свака наредна генерација глупља од оне претходне (паметни постају глупљи, а глупи остају глупи је нешто као путања), баш као ни о заглупљујућој трасх/поп култури – ријалити програмима и њиховим звездама, које плебс прати скоро па из минута у минут - оставићемо то као тему неких озбиљнијих истраживања.
Оно што мене у читавој овој причи највише интригира јесте питање када смо тачно престали да се трудимо да нешто и сами урадимо; када смо, уместо да покушамо да нешто направимо или поправимо, почели све да решавамо новцем? Другим речима, кад је и „како умети“ постало мање вредно од „имати“? Руку на срце, трошење пара баш и није нека наука и нема ту богзнашта ни да се учи, бар док их имаш и док „капље“. С друге стране, нема баш пуно везе са здравом памећу ни сав труд, јурњава и нервоза уложени у „производњу“ пара... Које онда трошимо на плаћање услуга и „асистенција“, без да и помислимо да нешто и сами урадимо.
С тим у вези, ево једне причице уз кафицу, у којој сам недавно уживала с пријатељицом. Све је почело кад се она појавила у прелепој (несумњиво новој) хаљини, за коју сам је моментално питала где је купила, да ли има у још некој боји и колико је платила. Чинило се да није баш јефтина, али помислих – вреди свих пара. Толико је била добра. Одговор ме је затекао неспремну. „Па, сашила сам је пре неки дан“, рекла ми је пријатељица, а ја сам у моменту поглед пун дивљења „зачинила“ дуплом дозом неверице. „Како, све си то сама урадила“ - упитах је у чуду, а она ће на то “аха, коштала ме је мање од 300 динара“. Ево и како: материјал је платила нешто преко 200 динара, а две украсне копче још 60. Потом је отишла код модисткиње да јој копче пресвуче материјалом од хаљине а, када је чула да ће то модирање да је кошта укупно 600 динара – моментално је схватила да и то може сама да уради. Како каже, мало се око тога намучила (јер никада се пре у то није упуштала), али је имала сасвим пристојан мотив – да уштеди новаца довољно да купи метеријал од којег ће сашити бар још две нове хаљине и – успела је. Копче су, верујте ми на реч, пресвучене скроз профи и изгледају као да их је обрађивала модисткиња из Париза, а не ова наша новосадска.
Наравоученије: Не мора по читав дан само да се „јури“ за парама. Понекад се исплати мало сести и размислити; нешто научити, а самим тим и ушредети/зарадити. „Кликери“ су и даље, бар желим да верујем, много уноснији и профитабилнији од свих перлица овог света...
Јасна Будимировић
