Његова биста с ведрим осмехом на лицу, окренута истоку и Дунаву, коме је поверавао све тескобе које су му притискале душу, као да потврђује малопређашњи исказ. То што га је притискало и навело да се пре времена пресели на вечно почивалиште на Магарчевом брегу, понео је са собом. Остало је само да се нагађа разлог.
Овај наставник музике и планинар потиче из познате карловачке породице. Живели су у улици подно Магарчевог брега, одмах до стазе за извор Воросово, одакле су се сви из околине редовно снабдевали водом за пиће. Породично имање делила су двојица браће, један је био омиљени карловачки трговац, а други професор Карловачке гимназије. У кући у којој су два брата с породицама живела, више никога из те фамилије одавно нема.
Планинарством, којим су се Карловчани поприлично бавили у прошлости, задојио га је отац, С. Г. Обојица су освојили Триглав у различитом временском раздобљу, што је у оно доба био подвиг пар екселанс. За његовог оца се чак каже да се први из Карловаца попео на највишу тачку Јулијских Алпа у Словенији. У „освајање“ Триглава са Георгијем требало је да пође и лепа, годину дана млађа комшиница Клара З. , девојка прекрасне косе, дивних граорастих или како би данас рекли очију боје лаванде и заносног осмеха, који је обасјавао простор. Но, прст судбине одредио је другачије.
Одрастали су Георгије и Клара у истој улици, дружили се, ишли у исту школу, шетали по Дворској башти, до Стражилова, уз Дунав... Његова сестра од стрица Загорка била је Кларина школска другарица. Пуне живота уживале су у сваком тренутку безбрижне младости.
Сам Георгије је одувек био наклоњен музици. Још као дечкић свирао је гитару, лепо певао и за тили час окупи се друштво и крену њихове дневне забаве. Није им било страно ни да узму грамофон на навијање и оду на интернационални друм, на ком два аутомобила која прођу позних тридесетих година прошлог века преко дана њиме, нису била никаква сметња за игранку. Зими су ишли на Доку да се скијају и на Дунав да се сличугају.
Било је готово неминовно да између њих букне љубав. Нису је скривали. Одлазили су и сами у дуге шетње, а она је користила сваку прилику да се сретне с њим. Пошаљу је њени у виноград по грожђе, а она се и тамо састане са Георгијем.
У шеснаестој години, по очевој жељи прекида школовање у Карловачкој гимназији и одлази у Загреб где завршава трговачки течај. Следеће године, 1937. се враћа у Карловце и приватно завршава седми разред гимназије, а Георгије матурира. Стражилово, виногради, Дунав... познате су дестинације на којима су провели своје последње заједничко лето у Карловцима. Он је уписао Факултет у Београду, а њој је било одређено да отпутује у Загреб код родбине.
Како се приближавао тренутак растанка, њихове шетње крај Дунава бивале су све дуже и теже. Он јој у једном моменту на Дунаву каже: „ Ако ти је тешко у души, имаш пуно речи, а немаш коме да кажеш, дођи на Дунав и све њему реци, он ће однети све твоје бриге“. Изгледа да то што је саветовао њој није било толико ефикасно по њега. Али, она је у каснијем животу прибегавала томе што јој је саветовао.
Те јесени у Загребу једног дана она чу њихов звиждук. Када је отишла до балкона имала је шта да види – Георгије са ранцем на леђима стоји на улици и даје јој знак да сиђе. Не постоје речи којима би се могао описати осећај који је његов поступак изазвао у њој. Рекао јој је да су га родитељи частили јер је матурирао и да иде у Словенију са групом на Триглав. Био је веома срећан што ју је видео и што ће остварити свој давни сан да се попне на највиши врх у земљи.
По повратку из Словеније поново је свратио. Њему је било јасно да им је то последње виђење. Ипак, скинуо је са себе џемпер браон боје са „в“ изрезом и једно дугме од манжетне и дао јој за успомену, у намери да када он заврши факултет, а она њене науке у Загребу, та два дугмета поново споје. На обострану жалост, то се никад није догодило. Она је чувала и једно и друго, али до упаривања дугмади са манжетни није дошло.
Приближавао се рат, а њих двоје се све више удаљавали. После завршеног шнајдерског курса она одлази у Дубровник где је њена тетка живела и поседовала бутик. Обучена у конавалску ношњу продавала је фину гардеробу на Страдуну. Није остала непримећена у Дубровнику. Имала је удварача, али прст судбине с почетка приче вратио ју је у Сремске Карловце. Током рата радила је у пошти у родним Карловцима и тако упознала животног сапутника са којим је добила двоје деце и тешким путем ишла до одређеног момента када је одлучила да треба тај пут да прекине и даље настави без њега.
За то време њена младалачка љубав завршава студије и предаје музику у једној београдској школи. Оженио се два пута, али неуспешно. Шездесетих година дошао је поново у Карловце. Њена кћерка, тада студенткиња, знајући за неостварену љубав своје мајке, покушала је да удеси да се поново виде. Она је била спремна за то, уколико се он сложи. Његов одговор је био: „Не могу да је сретнем.“
Живели су на свега двадесетак метара раздаљине – и нису се видели. Коју годину после пронела се вест Карловцима да је умро. Отишао је на обалу Дунава код Земуна, коме се често поверавао, и попио шаку пилула за умирење. На ту вест, из Кларе је покуљало све што се годинама накупљало, а она прикривала осмехом. Отишла је бициклом у поље где су у младости шетали и набрала цвеће. С букетићем пољског цвећа је стигла у кућу његове породице, одакле је поворка кретала пут горбља на Магарчевом брегу, на ком су већ почивали његов отац и млађа сестра. Букетић су причврстили на крст који је њена кћерка носила до гробља.
Касније се сазнало да је после другог развода запао у тешку депресију из које га ни терапија није могла извући. Његов гроб до своје смрти посећивала је Клара јер никога од чланова породице није више имао у Карловцима. Када је и она умрла, то је наставила да чини њена кћи.
Зорица Милосављевић
