Још једном нам је свима дала лекцију о томе како постати, опстати, а при томе увек бити актуелан и у кораку са трендовима упркос препрекама на које наилазимо. Иако је коронавирус утишао музику и зауставио целу индустрију забаве, Неда је одлучилла да сними нове песме и обрадује своју публику трансформишући свој стил и песме поново стављајући себе на нови тест, који је поново положила највишом оценом и тако оправдала позицију на естрадном трону. У разговору за Дневников ТВ магазин Неда Украден истиче да албум симболичног назива није само збир 13 лепих и различитих песама, већ да је то запис о једном времену.
– То је прича о нашим духовним, емотивним потребама, дилемама, страховима. Порука је свакако та да само љубав може да нас спасе и помогне, као и музика, која је и лек и терапија за многе проблеме – рекла је певачица Неда Украден на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин.
Како су људи примили емоцију нових песама и како сте задовољни првим реакцијама?
– У овом тешком „корона времену”, које сви различито доживљавамо, нове песме су лепо примљене и доживљене као освежење и одраз свих наших очекивања - када једном ово прође да се загрлимо, запевамо, дружимо и волимо.
Није први пут да сте издали албум у једном специфичном и врло тешком тренутку, али, изјавили сте да „Једном када ово прође”, ипак носи нешто што никада до сада нисте отпевали. Имају ли за вас ове песме посебно значење у каријери?
– И после свих ових година каријере и толико снимљених песама и албума, сваку нову песму и албум бирам са великом пажњом и бригом и готово са истим осећањем као да сам на почетку. Високи музички стандарди које поставим самој себи са претходно објављеним хитовима ме додатно обавезују, па сам максимално посвећена свакој речи, стиху, поруци, као и мелодији и аранжману и продукцији. Правило којег се држим је да ми песме не смеју бити ничије копије, да не личе на већ објављене моје или туђе композиције и да морам као личност да стојим иза њих. Овај албум има много лепих тема, стихова, порука. Песма по којој је овај албум добио име, „Једном када ово прође”, готово као да је аутобиографска. Описује наше страхове, наде, очекивања, жеље. Пре свега потребу за нормалним животом, дружењем, људима, музиком, концертима.
Припремате аутобиографију коју ћете ускоро представити публици. Шта ће се то наћи на страницама вашег живота?
– Мој живот, као и моја каријера, је богат, испуњен невероватним догађајима, сусретима, сарадницима, љубавима. Сви су ти значајни догађаји били инспирација за ову моју аутобиографију, која ће имати два тома. Први, који описује мој живот и догађаје до 1992. године, управо завршавам и очекујем промоцију на јесен.
Вратили сте се публици после више од годину и по дана паузе, колико нисте певали на концертима због пандемије. Колико вам је фалила та размена енергије са публиком имајући у виду да сте више пута изјавили да вам публика, поред породице, даје снагу?
– Не знам човека који није за ових протеклих тешких годину дана рекао: „Једном када ово прође”. И ја сам, као неко ко је цео живот путовао, певао дружио се са људима, једва чекала да угледам публику испред себе и да запевамо. Нажалост, мислим да ћемо још почекати да дођемо опуштени на концерте, без рестрикција, страхова и ограничења.
Годинама се трансформишете - како изгледом, тако и песмама, па публика од вас увек очекује да будете нови и да померате границе. Јесте ли некада због тога под притиском?
– Настојала сам у својој богатој каријери сарађивати са најзначајнијим, најпопуларнијим ауторима ове врсте музике. И Ђорђе Новковић, Рајко Дујмић, Никола Борота, Кемал Монтено и Корнелије Ковач дали су печат мојој каријери. Али су ми и млади, свежи аутори, попут Душана Бачића, Бранимира Михаљевића, Фрање Валентића, Немање Антонића дали посебну свежину, модернизам и потребну актуелност мојој каријери. Али, увек желим да сваком новом песмом изненадим и себе и публику.
Рекли сте да без остатка дајете себе за посао и да данас са истом енергијом певате као и на почетку каријере. Да ли је то кључ за успех и истрајност у послу?
– Потпуна посвећеност сваком послу подразумева тотално давање, без остатка. Тако је и у овом посебно деликатном послу, у којем би требало да будеш мост са многим људима, народима и да превазиђеш многа оптерећења и различите емоције. И да донесеш својом песмом и наступом ону потребну дозу опуштености и забаве. Без обзира да ли сте тужни, болесни, индиспонирани. Људи једноставно очекују од свога певача да буде то што за њих значи забављач, певач, перфомер! Поштовање публике, занимљиве и квалитетне песме, као и добри концерти - то је шифра дуговечности.
Сведоци смо чињенице да данас захваљујући интернету свако може да постане звезда, али се не одрже сви, па на крају остане само квалитет. Тако и ви више од 50 година суверено владате сценом, а да ли је било момената због којих сте пожелели да одустанете од певања?
– У животу, као и у каријери, има успона и падова, лепих и ружних момената. Било је тренутака кад сам, после слома земље у којој сам рођена и живела, после страшних губитака и ломова, помишљала да одустанем од овог лепог занимања, од музике. Образовала сам се за неке друге ствари и не би ми био проблем да нађем неки посао у струци. Али, музика као и публика, ми је давала посебну снагу и мотив да наставим.
Више пута сте говорили да вам је песма „Зора је” покренула лавину емоција већ на прво слушање. Шта данас у вама изазива ова песма када је певате, која је преведена на чак 13 језика и која је остала упамћена као једна од најпродаванијих на овим просторима?
– „Зора је”, од првог тренутка кад сам је уз клавир чула, одсвирану под сасвим другим насловом, је до данас остала песма мог живота. Донела ми је много признања, награда концерата, аплауза, емоција. И данас, после 36 година, изводим је са подједнаким жаром и емоцијама. Како ја, тако и публика. Било где да је певам - у Бугарској, Румунији, Аустралији, Словенији...
Владимир Бијелић
