Та прокрастинација је једна од мојих бољки са којима се суочавам и које се трудим да исцелим већ дужи низ година, али постоје ситуацје у којима се дешава да ми буде више него корисна, па ми је идеја да поделим то овде, са вама.
Одлагање је одлично када осећам да сам се заглавила у животу, када ми нешто упркос свим напорима не иде. У тим ситуацијама показало се, ништа не помаже да се бринем, нервирам, покушавам овако или онако, са ове или оне стране, него је једино могуће, а и препоручљиво решење, да оставим то што не иде на миру, да га одложим за сутра, за следећу недељу, месец или годину чак. Један мој колега – продуцент, критикујући уреднике и новинаре који не обављају своје обавезе на време, има обичај да каже: „Што можете да урадите данас, немојте! Сутра можда нећете ни морати.“ Управо у тој изјави у којој је изврнуо познату изреку, ја сам пронашла делић мудрости која може да се примени на неке ситуације. Подвлачим „на неке“, јер одлагање само по себи јесте велики проблем у животу многих људи и никако га не би требало охрабривати. Те неке ситуације на које мислим, односе се на тренутке у којима се бринемо, а та брига не решава проблем, шта више, само га појачава и отежава. Нешто на шта немамо утицаја ни не заслужује да се због тога бринемо, али је то празна прича за оне који су научили да се брину око свега и свачега, јер већ предуго хране негативне енергетске системе које су тим бригањем створили, а ти системи, смештени у енергетском пољу човека једноставно неће да одумру, него „потпирују“ бриге на разне, људском уму недокучиве начине и тако опстају. А појединац који их у себи носи нема снаге да им се супротстави. Таквим појединцима у које и сама повремено спадам, добро би дошло једно одлучно одлагање. Кад год ми брига око нечега нерешивог падне на памет, добро би било да кажем себи да лепо одложим ту бригу за сутра. Ако ни сутрадан немам решење за проблем око којег бринем, онда лепо одложим бригу за сутрадан. И тако у недоглед, све док се решење проблема не укаже, или што је вероватније, проблем на неки необјашњив начин нестане.
Више пута се показало да универзум има решење за многе моје бриге, само ако му дозволим да се побрине за њих. Моје је да му верујем, да се опустим и да му дозволим да проблем реши, а како ће он то да учини, ја то не могу ни да наслутим због смешно мале интелигенције коју у односу на универзум поседујем. Па онда, зашто му не бих препустила да нешто реши док се ја опуштам и уживам у ономе у чему у том моменту могу, ако већ сама не умем да пронађем решење? Одложимо јалове бриге за сутра, јер сутра можда нећемо имати због чега да се бринемо.
Нина Мартиновић Армбрустер
