Тако мило и нежно звучи, као да је деминутив, као нека девојчица. А тако је моћна и важна сваком бићу на овој планети, а претпостављам и шире. Заједница је скуп оних који су сви ту за једног, а и сваког појединца који је ту за све. Заједница је основна јединица за живот, одмах иза породице. Заједница је реч женског рода, и сасвим је природно што је тако. А јако је важно да то мало боље осветлимо баш у ово изазовно време у којем живимо.
Време је смене животних принципа на планети. Све се мења, сви то већ јако добро видимо. Нешто прихватамо, против нечега се боримо, али у главном се прилагођавамо и сналазимо. Принцип борбе, такмичења, раздвајања и егоизма, полако се преображава у принцип мира, удруживања, спајања и подршке. Како се та смена догађа, појављују се у мојој стварности све израженије крајности у свим сегментима живота. Није лако држати стално ширу слику у глави, није лако разумети обе стране медаље, али упорним вежбањем свесности, све боље овладавам том вештином. И онда увиђам да смо сви у истом свету, да смо сви ту, у истом сосу и да ћемо сви то схватити пре или касније. Важно је имати разумевања за ове потоње. За те што ће касније све да укапирају и да се и они овом новом принципу предају. Зато што ће у њему да уживају. Зато што је то принцип заједнице, и зато што је заједница женског рода. Женска подршка је сада на снази. Жене све више разумеју, виде и подржавају друге жене, али и све друге људе, сва друга бића. Примећујем то на сваком кораку, примећујем како се и код мене проширује круг драгих бића, како заједно нешто планирамо, како једни другима помажемо да превазиђемо изазове који су око нас. И мада смо сви мало више физички одвојени, ипак нисмо усамљени. Ту смо једни за друге. Увек се нађе нека мала помоћ, услуга, информација, топла реч или консултација, која ће помоћи другом члану тиме створене заједнице. И тако се рађају бројне заједнице у којима је размена уместо трговине, подршка уместо надметања, разумевање уместо свађања, мир уместо борбе, љубав уместо страха.
Дајем шансу неким новим бићима да постану део неких мојих заједница. Слушам их шта говоре, гледам их како живе, радујем се што тако много од сваке од њих могу да научим. Да, у главном су жене, девојке и девојчице у питању, јер у емоцијама већ умеју да пливају. И осећам огромну подршку куда год да кренем, шта год да радим. Лепо је имати подршку. И та је реч женског рода. Мене подсећа на слику бебе у наручју мајке. То је вероватно један од најлепших осећаја на свету. Тај осећај уме по својој природи, да произведе свака жена, без обзира на то да ли је и мајка. Нама је то урођено. Чекало се ово време да најзад тај свој дар, дар подршке, са онима око себе поделимо, да све ове велике промене потпомогнемо и да у заједницама људи сличних себи, наставимо један лепши и бољи свет да стварамо. Нека свако крене од своје заједнице – партнерске, породичне, пословне, и нека све трешти од подршке.
Нина Мартиновић Армбрустер
